Generacije rukometaša rođenih krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka odrastale su u zlatno vreme ovog sporta na prostorima Jugoslavije.
Kada je već tako, valjalo je i nastaviti nisku uspeha, a njihov kvalitet govorio je da će to i uspeti, možda i prevazići uzore. Istina, mnogi od njih su ostvarili odlične klupske karijere, njihova imena su prepoznatljiva širom Evrope i sveta, ali je onima koji su zadužili dres SR Jugoslavije posle raspada nekadašnje zajedničke države nedostajala potvrda kakvu su oni samo priželjkivali. Neverovatan splet okolnosti za jednu profesionalnu sportsku karijeru uticao je na takav ishod, o čemu smo razgovarali sa jednim od članova te generacije, Nedeljkom Jovanovićem (51 godina), koji je put rukometnih visina krenuo iz Beograda, gde i danas živi. Upravo ono što je povod za razgovor predstavlja najbolniju tačku iz karijere nekada vrhunskog srednjeg beka – četvrto mesto u Sidneju 2000.
– Na Olimpijske igre gledam kao na neuspeh, pamtim ih kao gubitničke. Dođe mi tako i dan-danas, kada su velika takmičenja, da analiziram sa najbližima, da razmišljam šta je moglo bolje – rekao je Jovanović.
Kada se sruši cela planeta
Vratićemo se na te Igre kasnije, imajući u vidu da one nisu trebale da budu prve za Nedeljka i članove njegove generacije, odnosno da je to trebalo da se dogodi osam godina ranije u Barseloni. Igrači su dobili odela za svečano otvaranje, bilo je sve spremno za put, ali je noć pred odlazak usledio “hladan tuš”, pošto im je zabranjeno učestvovanje zbog sankcija Ujedinjenih nacija prema SRJ.
– Taj osećaj žalosti i tuge ne mogu da opišem, pogotovo što smo bili momci od 21 do 25 godina, u najboljoj snazi, sa najvećim motivom. Čast je, uopšte, izboriti se za status reprezentativca, biti među odabranima za Olimpijske igre. Trenirali smo dva meseca na Kopaoniku sa devojkama, nadali se do poslednjeg časa da će sve biti kako treba i da rat neće uticati na nas, kao i rukometašice i drugi sportisti, ali bilo je drugačije, nažalost! Ne treba zaboraviti onu floskulu da je sport kao život, da se prepliću usponi i padovi. Jednostavno, dešavaju se i lepe i ružne stvari, a ja sam težio da moja priča bude pozitivna… Imali smo velike ambicije, radili maksimalno, a onda smo u jednom trenutku dobili informaciju da nećemo putovati. Tog momenta mi se srušio ceo svet – sa setom priča Neđa
Nije moglo protiv domaćina
Usledile su godine mraka i povratak na rukometnu kartu Evrope 1996, kada je odigrano kontinentalno prvenstvo u Španiji. Takmičenje su “plavi” završili kao bronzani, ali ta generacija nije mogla da bude potpuno zadovoljna prvim odličjem na glavnoj seniorskoj sceni pošto treće mesto nije bilo dovoljno za plasman na Igre u Atlanti 1996. Još jednom je taj san ostao nedosanjan, pošto se isprečio domaćin u polufinalu.
– Osvojili smo bronzu protiv Šveđana, bilo je to ostvarenje cilja i moj prvi veliki uspeh u dresu seniorske reprezentacije, sa 26 godina, ali smo opet imali peh vezan za Igre. Bili smo baš dobri u grupi, imali četiri pobede i to protiv jakih selekcija. Ostavili smo Hrvatsku, Nemačku, Mađarsku i Sloveniju iza nas i odigrali nerešeno s Rusima. Oni su bili prvi zbog gol-razlike i poslali su nas na megdan Špancima. Nije bilo realno da ih pobedimo. Imali su tada naturalizovane Ruse u ekipi, plus domaći teren i, po mom mišljenju, ogromnu pomoć sudija u tom polufinalu… Španija je uvek bila specifična reprezentacija, svaka generacija ima nekoga ko nije Španac, a ko im daje na kvalitetu, uglavnom ti igrači prave razliku.
“Ratna” bronza za vizu 2000.
Sledeća bronza donela je poseban osećaj ponosa, poŠto je ostvarena u najtežim mogućim uslovima 1999, a taj plasman je doneo i dugo očekivane Olimpijske igre. Zbog ratnih zbivanja, Nedeljko Jovanović i saigrači su pripreme obavili u Grčkoj:
– Bombardovanje Srbije i Crne Gore dalo nam je “vetar u leđa” da odemo u Egipat i, na neki način, svima “lupimo šamar” kako bismo im pokazali da nismo neko ko može da se gazi. Same pripreme su bile specifične, spremali smo se u Grčkoj dva meseca, potom preselili u Egipat, a niko nije želeo da odigra prijateljsku utakmicu sa nama sem Nemaca. Za to niko nije znao, igrali smo bez sudija, bez navijača. Svaka pobeda na prvenstvu nam je davala dodatnu motivaciju, jer smo celoj naciji, koja je u tom periodu prolazila kroz pakao, bar na neki način pomagali. Vladalo je neverovatno jedinstvo među nama, zajednički cilj nas je vodio do medalje, kao i do Olimpijskih igara u Sidneju.
Gol za sva vremena
Jedan od golova koji su obeležili karijeru Nedeljka Jovanovića bio je onaj iz proleća 1993, za Partizan protiv Crvene zvezde, u završnici majstorice finala plej-ofa domaćeg šampionata u krcatoj dvorani “Pionir”.
– To su neke božanske sile uradile. Na 20 sekundi pre kraja regularnog dela mislilo se da je sve rešeno, sećam se da su navijači popalili baklje, počela je slavljenička pesma zbog nove titule, ali utakmica nije završena dok sudija ne odsvira kraj. Imao sam tu čast da dam taj gol za produžetak, ali sam i u tom dodatnom periodu bio strelac. Poneli smo titulu posle sedmeraca, ali je ona označila kraj svega. Raspalo se sve, morali smo da odemo u inostranstvo i život je krenuo u nekom drugom pravcu – prisetio se sa setom Nedeljko.
