Zidine istorijskog primorskog grada Herceg Novog vekovima su bile na meti raznih osvajača koji su želeli baš to “parče” Jadranskog mora i brdašce s malom tvrđavom na samom ulazu u Boku Kotorsku. Od Turaka i Španaca, preko Mlečana i Austrijanaca, Francuza i Rusa, svi su dali pečat u oblikovanju grada kakvog danas poznajemo i njegove kulture.
A kad dublje uđemo u njegovu kulturu, naći ćemo sport koji tu stoji kao jedan od stubova na kojima počiva njegov duh. Taj jedan stub postavljen je dvadesetih godina prošlog veka, kada je osnovan Plivački vaterpolo klub Jadran, koji je vremenom postao sinonim za sport u tom gradu.
Upravo iz Jadrana je, gotovo četvrt veka po njegovom osnivanju, u 1949. godini, u konkvistadorsku misiju osvajanja vaterpolo sveta krenuo Boris Čukvas (87 godina), rođen nedaleko odatle, u Risnu. Iako je misiju “osvoji Evropu” popularne društvene igre Riziko uspevao da ispuni u više navrata, nije mu pošlo za rukom da potopi čitav svet, mada je 1960. bio vrlo blizu, na Olimpijskim igrama u Rimu. U društvu 16 najboljih selekcija, reprezentacija Jugoslavije je završila tik pored podijuma, na četvrtoj poziciji, bez odličja.
– Za naš nacionalni tim je to predstavljalo neuspeh, imajući u vidu kvalitet igrača i sve što se dešavalo u godinama pre i posle toga, sve druge uspehe koji su ostvareni. Ipak, to što smo četvrti nije meni tada posebno teško palo, upravo zbog toga što smo se potvrđivali na drugim takmičenjima – započeo je priču Čukvas.
Grkinićeve greške
Priliku da zaigra je dobilo osam od 11 vaterpolista koji su otputovali u Rim, na turnir na kome je Jugoslavija odigrala sedam utakmica. Među njima nisu bili Boris Čukvas i Đuro Radan, kojem je tako četvrto mesto ostalo najveći uspeh na Olimpijskim igrama, kao ni Ivo Cipci, koji je ranije upisao srebro na Igrama, u Melburnu 1956. Čukvas ističe da se u reprezentaciji tada nisu vodili onom izrekom da “na mlađima svet ostaje”:
– Nismo pružili maksimum, a to je bio rezultat dužeg perioda neslaganja između igrača i rukovodstva reprezentacije, odnosno pokojnog selektora Boža Grkinića, koji je posle toga smenjen. On je favorizovao neke svoje, starije igrače, nije davao šansu toj mlađoj generaciji koja je posle njega uradila daleko više. I tu ću se zadržati, pošto sam se i kasnije, kada sam bio trener, trudio da ni u reprezentaciji, ni u klubu ne iznalazim neke spoljne faktore koji utiču na igru, da kažem da zbog takvog nečeg nismo stekli medalju. Sve počinje od ekipe, sve počinje od nas.
Čukvas je dodatno obrazložio razloge koji su, po njegovom mišljenju, uticali na rezultat u Rimu:
– Stariji jesu bili dobri, ali oni zbog svojih godina nisu mogli da izdrže tako naporno takmičenje kao što su Olimpijske igre, kad imate veliki broj utakmica u malo dana. Ogromna energija se gubila, a poznato je da je vaterpolo, uz biciklizam, jedan od najnapornijih sportova, tako da je utisak da smo boljim vođenjem mogli i bolje da prođemo… Naravno, to nije uticalo na atmosferu među igračima. Ostali smo drugovi i mnogo godina posle toga.
Mađarima bronza sa dva remija
Domaćin je stigao do olimpijskog trona, srebro je pripalo SSSR, a bronza Mađarskoj, dok se naš nacionalni tim zaustavio na toj famoznoj četvrtoj poziciji. U prvoj grupnoj fazi Jugoslavija je upisala sva tri trijumfa: protiv Holandije (2:1), Južne Afrike (7:1) i Australije (6:2), a potom je osvojila prvo mesto i u polufinalnoj grupi, gde je pobedila SAD (6:2) i Mađarsku (2:1). Međutim, iako je prenela dva boda u finalnu grupu, to nije bilo dovoljno za medalju, pošto je tamo doživela oba poraza, u neizvesnim susretima sa Italijom (1:2) i SSSR (3:4). Interesantno je to da je Mađarska, koja je stigla do bronze, do tog podviga došla bez pobede u finalnoj fazi, dovoljna su bila dva remija. Na završnoj tabeli je imala dva boda i gol-razliku 7:8, dok je naš tim imao isti broj bodova, uz šest datih i sedam primljenih golova.
– Imali smo mogućnost do poslednjeg momenta da osvojimo jednu od medalja na tim Olimpijskim igrama, sitnice su odlučivale. Naravno, među tim “sitnicama” je i favorizovanje Italije. Igralo se u Rimu i domaćin je imao vetar u leđa – podvukao je Čukvas.
