Čuveni srpski atletičar Dragutin Topić (51) danas je drugi sportista naše zemlje po broju učešća na Igrama, upisao ih je šest, od Barselone 1992. do Londona 2012, dok je ispred njega jedino legenda svetskog streljaštva Jasna Šekarić sa sedam. Vraćajući se na vreme kad je sanjao olimpijsku medalju u skoku uvis, prvo se u Španiji nadmetao kao nezavisni olimpijski učesnik zbog sankcija Ujedinjenih nacija prema SRJ i završio takmičenje na osmom mestu. Ipak, napredak mu je dao nadu da će na narednim Igrama doći do postolja, pa je okrenuo misli ka Atlanti 1996. i u SAD stigao sa velikim očekivanjima. Ipak, nije sve bilo potaman.
– U Atlanti su uslovi, jednostavno, bili onakvi kakvi meni nisu odgovarali, što je sada druga priča. Ne tražim alibi, ali to je tako. Amerikanci su napravili jedan gaf, zaletište je bilo okrenuto kontra od uobičajenog, prvi deo zaleta išao je sa trave, pa se onda prelazilo na tartan – prisetio se Topić.
Kiša je bila ta koja je najviše kvarila njegovo raspoloženje, a padala je na dan finala.
– Zbog toga je umesto trave bilo blato i meni je, koji inače imam najduži zalet, stvarno bilo najteže. Nisam mogao da pronađem ritam i ponovim ono za šta sam bio spreman, a to je sigurno 2,40 m u tom trenutku. Ne znam da skačem po kiši i imam, najblaže rečeno, čudnu tehniku. Ja sam sprinter, ne mogu da skačem bez maksimalne brzine, a na kiši ne mogu da je razvijem i, jednostavno, proklizavam. To je kao kad vozite formulu sa gumama koje nemaju šaru za kišu. Nikad u tim vremenskim uslovima nisam skočio više od 2,25 m i prosto sam se plašio tog momenta. I baš je morala da padne tog dana, kad me je čekalo finale, u prepodnevnim časovima…
Letva je, ipak, pala
Topić nije imao problem da se plasira u finale, a tamo je stao na korak do medalje, rezultatom 2,32 m. Godinama nije mogao da pogleda poslednji skok, pa i danas zna da mu bude teško kad vidi trenutak prelaska preko letve na 2,37 m, koji je bio gotovo bez greške, da se nije dogodio famozni dodir petom, dovoljan da letva padne… Pobedio je Amerikanac Čarls Ostin (2,39 m, olimpijski rekord), drugi je bio Poljak Artur Partika (2,37), a treći Britanac Stiv Smit (2,35).
– Partika je bio u fenomenalnoj formi i, po mom mišljenju, trebalo je da pobedi, ali su prednost domaćeg terena i publika bili ta prevaga koja je pomogla Ostinu da pokaže i više nego što je u tom trenutku mogao. Ja sam bio taj koji je trebalo da im pomrsi konce, ali bukvalno do tog poslednjeg skoka, na visini od 2,37 m, koja je bila presudna za medalju, nisam pronašao ritam u trčanju. Tek u tom poslednjem skoku sam, da tako kažem, pronašao sebe i bio sam ubeđen da sam preskočio. Hiljadu puta sam tu letvu pipao, dirao, lizao, kako god već to nazvali i znam koja je sila potrebna da bih je oborio. Ustao sam, počeo da se radujem, ali je letva već bila dole, tako da sam uvek verovao u “teoriju zavere” – da mi je daljinskim neko to skinuo! Naravno, lakše je tako, da tražiš grešku u drugome…
Živeo za Atlantu 1996.
Pomešanih osećanja, sa osmehom dok je spominjao “teoriju zavere”, ali i dalje jasnom dozom sete zbog te propuštene prilike, govorio je Topić:
– Najiskrenije, tada mi se ceo svet srušio. Za to sam živeo… Setio sam se prelaska preko mađarske granice, mučenja, besparice, istovarivanja kamiona da bih zaradio za patike, trenera koji ima dvoje dece, a nema hleba da jede… Goreo sam od želje da pokažem ono za šta sam se spremao, a na kraju nisam uradio ono što je trebalo da uradim… Tri dana nisam mogao da dođem sebi. Nisam pričao čak ni sa trenerom, koji mi je ujedno i najbolji prijatelj, jer prosto nismo imali jedan drugom šta da kažemo. Srušili su se svi planovi kao kula od karata i bilo je mnogo teško. Delovao sam bezbrižno ljudima sa strane, jer se čini da sam klovn više nego što jesam. Ja sam, u stvari, veoma emotivan i to mi je teško palo.
Kako kaže, to četvrto mesto je bilo veliki neuspeh za njega, a malo mu je olakšalo i učinilo ga veoma ponosnim to što je poneo jugoslovensku zastavu na ceremoniji zatvaranja:
– Veoma sam ponosan na te Olimpijske igre, jer je to vanserijski uspeh, naročito kad uzmete u obzir sve okolnosti, ali ih smatram i neuspešnim, jer sam tada morao da osvojim odličje. To je bilo prvi put da nisam “otimao” medalju, jer sam te godine bio spokojan. Bilo je dovoljno novca, prošao sam dobre pripreme, imao sam stručan tim. Sve kockice su se poklopile, osim tih vremenskih prilika, te kiše koja me je koštala odličja. Ponosan sam, ali i tužan, jer smatram da sam morao da dođem do medalje – ne do bilo koje, već do zlatne!
Stresni dani
Koliko su događaji u Atlanti predstavljali stres za Topića ističe i kroz sledeće podatke:
– Pre finala sam imao 73 kg, po završetku takmičenja četiri kilograma manje, a po izlasku iz Olimpijskog sela još manje – 67. Bio sam “živi leš”. To je najbolji pokazatelj da, kada se toliko mentalno iscrpi čovek može sebe i fizički i zdravstveno da ošteti.
