Nesuđeni istoričar i arheolog, o čemu je razmišljao u mladosti, svetski juniorski rekorder i osvajač brojnih medalja u skoku uvis, kao i četvrti na Igrama u Atlanti 1996, a danas trener koji se maksimalno trudi da omladinu izvede na isti put i pomogne da možda nekad obore njegove rekorde. Gotovo je nemoguće da bar jednom niste čuli za Dragutina Topića (51 godina), nije važno da li ste rođeni sredinom prošlog veka ili ste čak malo zagazili u novi milenijum.
Jednostavno, postao je jedno od najprepoznatljivijih imena u istoriji atletike sa ovih prostora. Živi u Beogradu, gradu u kojem je rođen i vodi nove nade u klubu Top džamp zajedno sa suprugom Biljanom, takođe uspešnom atletičarkom koja je, poput Dragutina, doživela i mesta na postoljima i fenomen četvrtog mesta.
– To je stara ideja do koje sam došao još sa pokojnim trenerom Mihajlom Mikom Švrakom. Uvek smo imali tu želju i ambiciju. Znao sam da posedujem dovoljno znanja i iskustva da mogu da pokrenem nešto svoje… Želeo sam da otvorim klub gde će se deca do određenog uzrasta igrati, a onda i trenirati kada za to dođe vreme. Počeli smo sa radom 2013, imamo uspeha i siguran sam da smo na pravom putu – započeo je priču Topić.
Švrakin uticaj
U njegovoj karijeri jedan trener je imao presudan uticaj, upravo Mika – Mihajlo Švraka, kojeg često spominje i u čiju čast organizuje i tradicionalni memorijalni miting, a sa kojim je počeo da sarađuje kada je imao 13 godina.
– Bili smo kao dvojac bez kormilara. On je mene formirao kao sportistu, a ja njega kao trenera. Bio je to jedan intelektualac, genijalac, čovek neverovatno pošten i privržen onome što radi. Sve ono što sam postao dugujem njemu, naravno i porodici. Ali, Mika me je na kraju oblikovao onakvog kakav ću biti do kraja života, pošto sam sa njim provodio više vremena nego sa roditeljima. Doživljavao sam ga kao drugog oca. Žao mi je što je prerano preminuo. To mi teško pada, jer moj život bez njega nije isti.
Sjajni atletski trener je često našem sagovorniku menjao kompletan tim, naročito u teškom periodu u prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka.
– Ovde je on meni bio sve: trener, maser, lekar, menadžer, što ni za kog nije lako. Da je bio rasterećeniji, da je bio jedino trener, a ja jedino sportista, sigurno bi sve bilo mnogo drugačije. Da smo imali uslove koje su imale kolege sa Zapada, sigurno je da bi bilo bolje. Naročito se to odnosi na medicinski deo tima, pošto ne bi dolazilo toliko često do povreda, adekvatno bi se lečile i ništa se ne bi prepuštalo slučaju. Ali, kada se sve sabere, na kraju, verovatno smo učinili i više nego što je bilo moguće.
Topić je dodao kako je Švraka bio ispred svog vremena.
– Njegovi saveti su bili neprocenjivi i pokazali su se kao ispravni. Ja bih voleo da mu nađem manu, mada smo mi i grešili u treningu, kada pogledam iz današnje perspektive, ali u to vreme on je u trenažnom procesu išao ispred svog vremena. Bio je uzor mnogim evropskim trenerima koji su tada kopirali naš model treninga…
Uspesi iznad očekivanja
Danas je Topić atletski trener. Iza njega je više nego uspešna karijera tokom koje je bio bronzani na Svetskom prvenstvu u dvorani u Parizu 1997, evropsko zlatni u Splitu 1990, kao i na kontinentalnom takmičenju u dvorani u Stokholmu 1996, sa kojeg je sakupio i dve bronze: četiri godine ranije u Đenovi i četiri kasnije u Gentu. Zlato ima i sa Univerzijade u Fukuoki 1995, dva puta je bio treći u skoku uvis u Gran pri finalu: u Parizu 1994. i u Dohi 2000, a bronzu ima i sa Mediteranskih igara u Peskari 2009.
Prve podvige je napravio još u juniorskoj konkurenciji, u kojoj je osvojio zlato na Svetskom prvenstvu u Plovdivu 1990. Tada je postavio još uvek važeći svetski rekord u tom uzrastu (2,37 m) i zaslužio čuvenu Zlatnu značku danas, nažalost, ugašenog Jugoslovenskog sportskog lista “Sport”. I danas je državni rekorder na otvorenom, sa 2,38 m iz Beograda 1993, kao i u dvorani, sa 2,35 m iz Stokholma 1996. godine. Vlasnik je i više rekorda na svetskom nivou u konkurenciji veterana.
– Nisam verovao da ću stići toliko daleko. Međutim, verovao sam da ću skočiti visoko, kad-tad. Čak je to više bila želja nego verovanje. Trener nas je terao da vodimo plan treninga, imali smo sveske i sećam se da sam 1986. zapisao da ću 1992. skočiti 2,37 m na Olimpijskim igrama. Nacrtao sam na kraju sveske sunđere, olimpijske krugove i semafor na kojem sam napisao “Topić – 2,37”. Ispostavilo se da sam tu brojku dostigao dve godine ranije, iako nisam bio najtalentovaniji klinac u Srbiji – istakao je popularni Top.
Angelina gazi očevim stopama
Velike domete u atletici je najavila Dragutinova kćerka Angelina, koja gazi očevim stopama. Već je skrenula pažnju domaće i međunarodne javnosti uspesima u skoku uvis.
– Angelina ima potencijal za velike domete, veoma je talentovana, razumna, ali je u tom pubertetskom dobu i neću ništa da forsiram. Naravno da ću joj otvarati vrata, ali ako bude htela da izađe kroz prozor, to je njena odluka, kao i svakog drugog deteta – naglasio je Topić.
