Na talasu ranijih uspeha Milan Živić (70) se zajedno sa saigračima iz reprezentacije Jugoslavije u sedećoj odbojci pripremao za Paraolimpijske igre u Seulu 1988. na kojima su osvojili četvrto mesto, iako dugo nisu znali da li će uopšte ići na tu smotru.
– Uvek je postojao problem sa novcem, a Seul nije blizu, trebalo je to finansirati. Dosta dugo se nije znalo, bez obzira na to što smo imali norme, da li ćemo nastupiti na Igrama. Počasni predsednik tadašnjeg saveza bio je general Žeželj, koji je, ne znam kako, uspeo da obezbedi novac i mi smo dobili obaveštenje da se spremamo za takmičenja. Već do tada smo odradili veoma bitan deo, računajući da će sve biti u redu -prisetio se Živić.
Sa osmehom na licu je Milan govorio o toj generaciji. Poznato je koliko je zajedništvo važno za kolektivni sport, a to je krasilo tu ekipu, u kojoj, prema rečima našeg sagovornika, nije bilo sujete.
– Godinama smo igrali zajedno. Prvo Svetsko prvenstvo, pa Evropsko prvenstvo i onda te Igre. Poznavali smo se jako dobro. Kada smo bili u Sloveniji na pripremama, išli smo da posetimo porodice igrača iz Slovenije, a kada smo bili u Kikindi, dolazili su kod mene. Mi smo bili zajedno i tokom slobodnog vremena. Kolektivni duh je postojao i vukao nas je napred, bez toga je teško. U to vreme nije postojao termin “međuljudski odnosi”, ali s tim nismo imali problema… Bez obzira na granice koje sada postoje, mi smo ostali članovi one ekipe koja je provela mnogo vremena zajedno, trenirala, podržavala se. Uvek mi je drago kada čujem za njih i kada ih vidim.
Suze da poteku
Samo takmičenje donelo je mnogo uzbuđenja. Jugoslavija je prošla u polufinale sa drugog mesta, pošto je savladala Zapadnu Nemačku (3:1), Mađarsku (3:2) i SAD (3:0), dok je jedini poraz doživela od Irana (0:3). U polufinalu je bolja bila Holandija (2:3), a u duelu za bronzu Norveška (2:3), što su dva susreta koja naš sagovornik posebno pamti:
– Realno, na Igre svi idu da pobede, nema nikoga ko je došao bez ambicija, pa tako i mi… Imali smo veliko poštovanje prema Holanđanima. Međutim, kada vam se pruži prilika da savladate nekoga, onda grizete, napadate, činite sve kako biste pobedili. Imali su malo više iskustva, ne mogu da kažem da su bili kvalitetniji, ali bili su znatno uigraniji tim. Međutim, taj poraz nam nije toliko teško pao kao onaj za treće mesto. Norvežani su bili uigraniji čak i od Holanđana, mogli su žmureći da igraju. U petom, odlučujućem setu, u kojem je zaista bilo svega, imali smo prednost, ali ipak smo izgubili – 12:15. Toliko blizu, a tako daleko.
To je bio poraz koji dugo nisu mogli da prebole:
– Teško nam je palo to četvrto mesto, pošto smo očekivali medalju i išli smo sa tim ciljem na Paraolimpijske igre. Normalno je bilo i suze da poteku, poneko je uspeo da ih sakrije… Toliko nam je bilo žao sportski, ali ljudski ne mogu da kažem da sam bio razočaran jer smo igrali jako dobro. E sad, nekoliko poena, neki trenutak, jedan servis – i gotovo. Pobeđivali smo ih prethodno, oni su tada slavili i sportski smo im čestitali.
Kako nam je Milan priznao, te Igre su ostavile dubok trag u njemu:
– Ne mogu da ne budem ponosan što sam bio učesnik, jako sam ponosan. Svi ti treninzi desetak godina pre toga, ulaganja, čak i zapostavljanje porodice, to je na neki način, ipak, krunisano time što sam bio olimpijac. I teško je naći reči za taj osećaj, doživljaj.
Feniks iz Kikinde
Od sedeće odbojke se oprostio posle tih Igara u Seulu, posvetio se porodici. U godinama koje su usledile, znao je da okuplja igrače, kratko se bavio i trenerskim pozivom, a bio je i na čelu lokalnog društva i Sportskog saveza invalida Srbije. Kao jednu od bitnih stavki navodi pokretanje Kluba sedeće odbojke Feniks, koji je počeo da radi u Kikindi od 2008.
– Osnovao sam taj klub, posle ga je preuzeo Dragoslav Đuričin, koji je, takođe, igrao sedeću odbojku. Zadovoljan sam što i dalje postoji, ponosan sam na njega. To je uvek izazov, potrebno je organizovati finansije, prevoz i drugo. Tri godine, pa i više mi je trebalo da uvučem Dragoslava u to, da se ukupan posao malo raspodeli na nas nekoliko, posle teškog početka. Najvažnije je da postoji, da se takmiči, a uvek je prisutna bitka da se opstane, naročito u današnje vreme – zaključio je Živić.
Olimpijsko selo promeni poglede
Naš sagovornik posebno naglašava atmosferu u Olimpijskom selu:
– Dolazak u Selo vam promeni poglede, nemoguće je opisati taj naboj adrenalina. Moraš da budeš tamo da bi to osetio i doživeo. Bio sam na drugim velikim takmičenjima, ali to nije ni blizu Igrama. Mnogo sportista na jednom mestu, to je ono što je najlepše. Tamo smo svi isti, imamo isti tretman bez obzira da li smo iz, na primer, SAD ili iz Malija. Na terenu je nešto drugo, naravno, tu se nadmećemo, ali u Olimpijskom selu je to više čak i od drugarstva i prijateljstva, nekakva neopisiva ljubav, bliskost…
