Jedini put na Olimpijskim igrama Svetlana Vujčić (62) je učestvovala u Seulu 1988. kada je, potpuno neočekivano, usled unutrašnjih problema, njena generacija ostala bez medalje – na četvrtoj poziciji.
Zbog toga su ostale bolne uspomene, ali i ponos što je tada bila deo najvećeg skupa sportista, iako je očekivala da će se to desiti još četiri godine ranije, u Los Anđelesu, kada nije otišla, kako nam je ispričala, zbog “političkog ključa” u završnom odabiru ekipe. Uostalom, to mesto među odabranima, koje mnogi ne dosanjaju, naša sagovornica, rođena u Slavonskoj Požegi, rezervisala je neupitnim talentom i velikim radom od gimnazijskih dana u Beogradu, kada je počela da se bavi ovim sportom.
– Bez obzira na to sa kakvim iskustvom dolazite, Igre su potpuno specifične zbog masovnog broja sportista, brojnih sportova… Kada idete, a šeta Karl Luis i maše vama, ne može da bude svejedno, pa Marlen Oti, koja ide i ne dodiruje pod… Ne može da se poredi nijedno takmičenje sa Igrama, sa tim pritiskom – naglašava Svetlana.
Na treninzima 3.000 gledalaca
Upravo su te godine, osamdesete prošlog veka, bile posebne za rukomet u Jugoslaviji. Ovaj sport je dostigao vrhunac popularnosti, pa tako i njegovi akteri. Iako takva popularnost sportistima zna da predstavlja i smetnju, Svetlana Vujčić ističe da to sa njom nije bio slučaj:
– Nikada nije bilo poteškoća oko toga, išle smo ulicom, po kafanama… Uživale smo u tome. Imaš tu silu, ne zna se koja je bolja “mačka” u to vreme, bile smo zgodne. Pa, samo na treninzima je bilo nekada 3.000 gledalaca. Bez vulgarnosti, bez izazivanja, jednostavno jedno uživanje, lepota, niko nije doživeo neprijatnost. Bile smo i bezobrazne kada je trebalo. Događalo se kasnije da te ucenjuje trener ili neko za neke stvari mimo sporta, istraživala sam kao novinar takva dešavanja, ali nama to nije moglo da se desi. Ti mu nalupaš šamare da se okrene dva puta! Bile smo cice mangupice, što bih ja rekla. Kafana se zatvarala kada mi ulazimo.
I tokom razgovora se stekao utisak da Svetlana drži do izgleda, mode, posebno o tome govore detalji poput ešarpi i šešira koje, kako kaže, obožava.
– Poznata sam po šeširima. Mene su u Radničkom hteli da izbace zbog toga. Bila sam studentkinja, nosila štikle, “Šanel” kostime i šešire. Čak je bio zakazan i jedan sastanak u vezi mog stajlinga. Čudno im je bilo što ja kao sportistkinja ne vučem noge, ne nosim patike…
“Sportski žurnal” novinarski san
Kraj karijere je došao ranije za Svetlanu Vujčić, imala je tešku povredu, koju je vukla duže vreme. Kako ona kaže, mogla je još da istraje, ali je nešto drugo u to vreme, početkom devedesetih godina prošlog veka, počelo da joj privlači pažnju. Ušla je u novinarsku redakciju, bila i urednik rukometne rubrike.
– “Sportski žurnal”, to je jedna lepota, divota… Kao što sam u rukometu radila sa najkvalitetnijim trenerima koji postoje, tako sam i u toj redakciji radila sa najuglednijim sportskim novinarima. Meni niko nikada nije pocepao tekst, a to je tada bilo od velikog značaja. Uvažena sam odmah bila, u svakom smislu, ušla sam u taj fazon, a imala sam ugled igrača… Išla sam i po štamparijama, htela sam da uđem u svaki segment procesa rada. Kada odeš jednom u štampariju, to je gotovo, ti si zadojen. Znala sam sve šta se događa unutar kuće – zadovoljno priča Svetlana.
Poseban čovek Vladeta Jerotić
Danas je Svetlana više posvećena književnosti, koja je, praktično, prati ceo život, a jedan čovek je imao poseban uticaj na njen književni i duhovni razvoj, Vladeta Jerotić, jedan od najučenijih Srba. Njeno prvo publicističko delo je povezano sa događajima iz igračke karijere, o čuvenoj rukometnoj generaciji i, pre svega, glavnoj zvezdi, Svetlani Kitić, dok je drugo, pod nazivom “Amen, baš!”, vezano za duhovnost i životne okolnosti samog autora. Iza nje su decenije profesionalizma, ima ispunjen život…
– Nešto što je neophodno je ludilo, a ja to nazivam kreacijom. Nema razlike kod mene da li je reč o novinarstvu, rukometu ili nečem trećem. Moj život je ispunjen konstantnim stvaranjem. Nisam išla od osam ujutru do pet popodne na posao – ili sam završavala za 15 minuta ili sam ostajala do ponoći. Ta dinamika, mogućnost da svakog časa izađeš iz okvira, meni je to bilo fascinantno, a život mi je to ponudio i jako sam srećna zbog toga – naglasila je Svetlana Vujčić.
Proslava titule izmakla kontroli
Prisetila se Svetlana Vujčić proslave posle jednog od mnogih uspeha koje je imala u godinama kada je branila boje Radničkog:
– Napravile smo tuču u jednoj kafani prilikom proslave titule. Ceca Kitić je bila razlog! Ona je bila najprivlačnija i velika većina ljudi je dolazila zbog nje. Krenuli smo da slavimo, došli su neki momci, a mi za spojenim stolovima. Tako nešto se retko dešavalo, međutim tada se popilo, bilo je svačega. Krenula je tuča oko toga ko će da priđe Ceci i tu je nastao haos. Oni su pobegli glavom bez obzira, mi smo raščistili, a vlasnik nas je zamolio da više ne slavimo titule kod njega.
