Razgovor sa sportistima često se fokusira na dešavanja na terenu, što je šablon koji može da donese neverovatno zanimljive priče, ali je često bez one dodatne vrednosti, pomoću koje se oslikava kompletna ličnost jednog sportiste. Ovaj razgovor je jedan od onih koji iskaču iz te šeme, što nije ni čudo, imajući u vidu da je naša sagovornica nekadašnja rukometašica Svetlana Vujčić (62 godine), četvrta sa Igara u Seulu 1988. Ako bi krenuli od njene sportske karijere, najveći uspeh je postigla sa “krstašicama” 1984. kada je postala prvakinja Evrope, a prethodno je bila i vicešampionka. Međutim, to je samo jedan deo njenog života, iza kojeg je usledila bogata novinarska karijera, višedecenijski staž u dnevnom listu “Sportski žurnal”, gde je bila i urednica rukometne rubrike, dok je kao književnica objavila knjige “Ceca – priča o Svetlani Kitić” i “Amen, baš!”.
Statistika u drugom planu
Naravno, tokom nabrajanja nismo zaboravili onaj deo priče o nacionalnom timu, koji je bio povod da se susretnemo sa Vujčićkom u Beogradu, već je to upravo segment njenog života od kojeg ćemo početi razgovor. Kada se podvuče crta, za “plave” je odigrala 80 utakmica i postigla 60 golova, što je podatak za poštovanje.
– Ja to ne gledam tako, nikada nisam davala mnogo značaja statistici, ni kao novinar. Moji saradnici su je vodili, meni su brojke užasno dosadne i ne govore puno. Postoje situacije i razne potrebe gde su cifre u prvom planu, ali ako ćeš ti kroz statistiku da posmatraš šta se dogodilo, to nije suština – smatra Svetlana.
Osvrt na najveće uspehe u dresu Jugoslavije pokazuje da je osvojila Svetsko “B” prvenstvo u Bugarskoj 1987, a da je zatim bila četvrta na Olimpijskim igrama u Seulu (tada pod imenom Svetlana Micić). Nekako, nisu se poklopile kockice da se i na tom turniru potvrdi sjajna decenija rukometašica sa ovih prostora.
– To je bila jedinstvena sportska i nesportska situacija. Krenule smo na to takmičenje kao nepobedive skoro tri, četiri godine. Važile smo za apsolutnog favorita, ali je na kraju Južna Koreja osvojila zlato. Zasluženo, naravno, ali je to bilo i iznenađenje za sve nas Evropljane.
Frka na poluvremenu
Upravo je domaćin savladan u prvoj fazi takmičenja (22:19) i ta dva boda su preneta u finalnu grupu (prethodno su pobeđene i SAD – 19:18, uz poraz od Čehoslovačke – 17:21), za “vetar u leđa” na putu ka tronu. Međutim, predvođene selektorom Draganom Niševićem, “plave” su izgubile dva meča uzastopno – od ŠSR-a (15:18) i od Norveške (15:20), što su reprezentacije koje su podelile preostala odličja. I u razgovorima sa drugim igračicama iz te generacije zaključak je bio isti – selektor je napravio odlučujuće greške.
– Ključna je bila ta utakmica protiv Norveške, koja nije kvaliteta kao što je ova danas, ali jeste vredna svake pažnje. I za nas je trijumf tada značio zlato. Ubedljivo smo vodile, ali je poluvreme završeno samo s jednim golom razlike za nas. Posle toga, u drugom delu, sve što smo mi spremali, što je bilo odgovarajuće, nestaje… Selektor je imao loša rešenja, napravio je greške, frka je nastala na poluvremenu, svađa, svega je bilo i sistem je prekinut – izgubile smo taj okršaj. Prethodno, četiri godine smo bili zajedno, osvojili smo Svetsko “B” prvenstvo, dobili svih 26 duela. On je tu pokazao maestralno vođenje. Još je i u Voždovcu radio sa dosta igračica, bio je učenik čuvenog Vinka Kandije… Nije bio bilo ko i zbog toga smo imale poverenja, pa smo zakasnile da reagujemo na vreme…
Biti četvrti je pakao
Situacija je izmakla kontroli u najnezgodnijem trenutku:
– Posle takmičenja, doktor muške i ženske reprezentacije Dušan Popović, čuveni ortoped i psiholog, rekao je kako je naš selektor podlegao sindromu velikog takmičenja, psihološki je dobio stres. Nama je utakmica sa Norveškom značila zlato i to je, očigledno, bio preveliki izazov.
Kada se osvrne na to takmičenje i razmišlja o četvrtom mestu, Svetlana Vujčić nema puno lepih reči u vezi rezultata:
– Četvrto mesto je fenomenalan uspeh za nekoga ko je došao odozdo, a za nekoga ko je došao odozgo, to je pakao. Ja tretiram ono drugo poluvreme kao pakao. Tešile smo se time što smo tom pozicijom obezbedile plasman na Svetsko prvenstvo 1990. Međutim, mi tu četvrtu poziciju na Igrama smatramo najvećim neuspehom u našim karijerama!
Timska igra za Bobu
Posle dugog odsustva, tenis je vraćen u program Igara baš u Seulu 1988, a jedan od predstavnika Jugoslavije je bio čuveni Slobodan Živojinović. Jedna od anegdota je vezana upravo za njega.
– U Olimpijskom selu se Boba priljubio uz naše rukometaše. Tu su bili i vaterpolisti, svi smo se družili baš intenzivno. U nekoliko situacija smo videli kako ga oni stavljaju u krug i uče ponašanju u timskoj igri, jer je to tražio. Bilo je zanimljivo, pa i smešno, a on je zahvaljivao, pošto nikad do tada nije osetio tako nešto – prisetila se Svetlana Vujčić.
