Na talasu odličnih rezultata jugoslovenska atletičarka Slobodanka Čolović (57 godina) se uputila na Olimpijske igre 1988, gde je osvojila četvrto mesto u trci na 800 m koje je, nekako, pratilo kroz celu karijeru, pošto joj je taj plasman najveći uspeh i na Svetskom prvenstvu u dvorani (ostvarila ga je 1987. u američkom gradu Indijanapolisu), kao i na EP za juniore (u austrijskom Švehatu 1983). Interesantno je i to da je 1988, pre učešća u Južnoj Koreji, bila četvrta na EP u dvorani u Budimpešti.
U Seulu je završila trku za 1:57,50 min iza Sigrun Vodars-Grau i Kristine Vahtel iz Istočne Nemačke, kao i Kim Galager iz SAD. Pritisak je, jednostavno, bio ogroman…
– Loše sam spavala, čak i kada sam se probudila nisam pričala ni sa kim. Kada imam tremu ne mogu da razgovaram ceo dan. Čak sam i plakala pred trku, možda zbog pritiska javnosti, moje želje da osvojim jednu od medalja, “moranja” i pitanja o tome šta ako ne osvojim. A, svi misle da mogu – javnost, trener, ja… Uhvatila me je ta luda trema – prisetila se Slobodanka.
Sama na stazi
Telefonski poziv trenera pred trku nije mogao da pomogne u željenoj meri.
– Zvao me je pre trke zato što nije putovao sa mnom, ali mi ni danas ne znamo zašto je to bilo tako, da li je otišla žena nekog sportiste ili neko od funkcionera, nismo to saznali. Rekao mi je tada da budem svoja, da trčim svom snagom i, jednostavno, bodrio me je. Međutim, trebalo je da bude sa mnom, kroz celu moju karijeru mi je bio podrška i tada, u najvažnijoj trci u mom životu, nije bio pored mene. To mi je veoma teško palo… Plan treninga u Seulu mi je pravio tadašnji trener naše štafete 4×400 m, Bugarin Ico Gergov. Ali, kada sam ušla na taj stadion, osećala sam se nekako sama, imala sam neki strah…
Došao je odlučujući dan, a mi smo došli do kamena temeljca cele ove ideje, do dela zbog kojeg je priča i pokrenuta, a to je pitanje: Kako se oseća sportista u trenutku kada prolazi kroz cilj kao četvrtoplasirani?
– Šta da vam kažem, bilo mi je veoma teško. Čak je i trener Istočnih Nemica rekao da sam najbolja, jer me je video na treninzima, rekao je da ću osvojiti zlatnu medalju. Ali, mislim da sam, ipak, trčala trku dostojnu mog imena i ugleda jer četvrto mesto na Olimpijskim igrama nije mala stvar, već veliki uspeh. Ipak, u sebi sam nekako ostala prazna, bila sam nedorečena na stazi… Kada sam završila trku pomislila sam da je to, možda, san i da ću se ponovo probuditi na dan finala. Nažalost, bila je stvarnost.
Nije mogla da gleda atletiku
Poslednje veliko takmičenje na kojem je učestvovala Slobodanka Čolović Maričić bilo je EP u Splitu 1990. Teška povreda i kasnija tragična dešavanja na prostoru nekadašnje SFRJ zaustavili su njeno dalje napredovanje na stazi.
– U Splitu sam se povredila, pukao mi je mišić zadnje lože, tako da ništa nisam mogla da napravim. Posle je počeo rat u Hrvatskoj, u mom gradu Osijeku, nisam dugo mogla da treniram. Tada sam se udala i otišla sa mužem u Grčku. Tu je, nažalost, prekinuta moja karijera u 26. godini, a mislim da je mogla trajati još desetak. Sigurno sam mogla da osvojim još neke medalje, ali nije bilo do mene, takva je situacija bila, zbog rata sam prestala, nažalost. Život me je, eto, odvukao dalje, u zemlju Olimpijskih igara…
Posle povlačenja nije mogla da gleda “kraljicu sportova”. Nije mogla da pređe preko činjenice da su tačku na njenu karijeru stavili događaji na koje nije mogla da utiče.
– Kada sam se povukla sa staze, nekoliko godina nisam mogla ni da pogledam atletiku, čak ni na Olimpijskim igrama. Na primer, kada smo došli u Grčku, atletika je emitovana po ceo dan na televiziji, iz Barselone 1992. Moj suprug je stalno gledao, pošto je obožava, a ja nisam želela, stalno sam odlazila napolje da šetam. Toliko mi je bilo teško jer sam znala da je trebalo da budem tamo, da se borim za medalju. I sada kada pričam o atletici drhte mi ruke i stomak me boli jer je, ipak, ostao upitnik u mojoj karijeri šta sam još mogla da postignem. Ostala je ta neka praznina… Mada, kada sve saberem, ponosim se što sam bila veoma dobra sportistkinja, svetskog glasa, što sam svojim radom i zaslužila. Imala sam vrlo dobru karijeru i uživala sam u tome – zaključila je Slobodanka Čolović Maričić.
Bodrili jedni druge
Slobodanka je govorila i o Olimpijskom selu u Seulu i atmosferi u timu Jugoslavije:
– Svaka država je imala svoje zgrade na kojima su se vijorile zastave. Levo od nas su bili sportisti iz SSSR-a, desno Francuzi. Zaista je bilo predivno… Ipak, nismo imali mnogo slobodnog vremena za druženje, a to smo činili kada smo išli da navijamo za ostale naše sportiste. Naši su osvojili zlato u vaterpolu, tu smo išli svi da navijamo, košarkaši su bili srebrni, rukometaši bronzani, tako da ko god je bio slobodan i nije imao takmičenje sutradan navijao je za one koji su tog dana bili na borilištima.
