Kada se spomene njeno ime među starijim ljubiteljima atletike, pa i sporta uopšte, koji pamte vreme nekadašnje SFRJ, prepoznavanje je često u sekundi, posle čega obično sledi pitanje gde je i šta radi. Mlađima to ime najčešće nije poznato, što nije ni čudno, jer Bobe, što je nadimak po kojem je pamte, dugo nema u javnosti. Slobodanka Čolović Maričić (57), jedna od naših junakinja, nalazi se među onima koji su obeležili jugoslovensku atletiku osamdesetih godina prošlog veka, što govori i njen rezultat iz Seula 1988, kada je zastala na korak do medalje, u trci na 800 m.
– Mediji me nisu kontaktirali ovih godina. Jednostavno, tako je bilo, a moglo se doći do mene ko je hteo – rekla je Slobodanka na početku razgovora.
Dođi da vidiš, trči naša Vera
I zaista, kroz jednostavnu pretragu na internetu, tek po neki red, podsećanje, pa tako i kroz jedan intervju njenog supruga Milana Maričića, nekadašnjeg kapitena Osijeka, potom fudbalera Rada i internacionalca u Grčkoj, koji je objavljen još u prvim godinama ovog veka u “Glasu javnosti”, iz pera doajena sportskog novinarstva Jovana Sekulića. Još tada je ostalo zapisano kako je Slobodanka “poodavno izašla iz atletike, ne bavi se ni trenerskim poslom”. Kontakt smo uspostavili preko Daneta Korice, sa kojim je veže dugogodišnje prijateljstvo i kumstvo, a koji bi svakako mogao da bude jedan od junaka priče o četvrtima kada na red dođu druga velika takmičenja, imajući u vidu da je na EP u Helsinkiju 1971. dva puta završio na toj poziciji, u trkama na 5.000 i 10.000 metara, pa je tako ostao bez kontinentalnog odličja.
– Kada je počeo rat, sa suprugom sam otišla iz Osijeka i tri decenije smo u Grčkoj. U Patri na Peloponezu smo bili 18 godina, a posle smo se preselili na Krf, gde smo i danas i gde je moj suprug trener u jednoj akademiji. Vodio je pre toga dosta manjih klubova, ali sada je ovde trener već duži period. A ja i dalje džogiram svaki dan, po osam, devet kilometara. Stalno sam u trenerci, patikama i, jednostavno, obožavam trčanje.
Osvrćemo se na početak i Osijek, kojem se i danas rado vraća. Atletika je ušla u njen život u ranom detinjstvu, kada je kao sedmogodišnja devojčica gledala Veru Nikolić kako trči na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972, a Slobodankin otac predvideo svetlu budućnost.
– Igrala sam se sa prijateljicama u dvorištu kada je u Minhenu Vera Nikolić, a moj tata rekao: “Dođi da vidiš, trči naša Vera.” A ja dete, sedam godina, nisam imala pojma šta je atletika. Pogledala sam tih dva minuta i tada je on dodao: “Ti ćeš biti kao ona jednog dana.” I, eto, njegova prognoza se obistinila, pošto sam počela da treniram atletiku sa 12 godina, posle sam i oborila Verin rekord. To mi je bio prvi i jedini sport, nisam pokušala da treniram ništa drugo, odmah sam ušla u atletiku, bila sam izdržljiva.
I medalje i rekordi
Izazovi su tek sledili, veliki uspesi, prvo u juniorskoj, potom i u seniorskoj konkurenciji. Među odličjima kojima se okitila na međunarodnoj sceni, pored brojnih domaćih, ističu se, naravno u trkama na 800 m, evropska bronza u dvorani u Madridu 1986, zlato sa Univerzijade u Zagrebu 1987, kao i dve medalje sa Mediteranskih igara – zlato u Latakiji 1987. i srebro u Kazablanci 1983, kada je bila i bronzana u štafeti 4×400 metara. Na pomenutoj Univerzijadi je Slobodanka imala čast da položi svečanu zakletvu u ime svih učesnika tog takmičenja. Takođe, do danas je ostala nacionalna rekorderka Hrvatske u tri kategorije, a sve je postigla u 1987. – u trkama na 800 m (1:56,51 u Beogradu na otvorenom i 1:59,83 u Budimpešti u dvorani) i 1500 m (4:09,14 u Celju na otvorenom).
Kao kruna svih tih rezultata i potvrda uspeha usledio je odlazak u olimpijski Seul.
– Pred Igre svi su pričali: “Boba je dobra, mogla bi osvojiti medalju.” Međutim, tu je bila jedna velika greška, pošto sam se u Seulu našla bez trenera, a najvažnije za dobrog sportistu je da je trener uvek sa njim. Uvek smo se dogovarali o taktici, kroz celu moju karijeru, a tada nisam imala tu mogućnost – objašnjava Slobodanka Čolović.
Nostalgija za Osijekom
Slobodanka je sreću pronašla u zemlji maslina, na obali mora. Naglasila je i tokom razgovora kako je Grčka fenomenalna zemlja za život, a da je Krf poseban. Ipak, nostalgija za rodnim gradom je i dalje prisutna.
– Dva, tri puta godišnje odem u Osijek. U 2020. sam bila nenadano dugo, pošto sam otišla u januaru i zadržala se zbog pandemije korona virusa, granice su bile zatvorene. Pet meseci sam provela kod mame, a ona je bila najsrećnija na svetu zbog toga. Veoma mi nedostaje rodni grad i imamo nameru da se vratimo u budućnosti. Odatle nam je blizu i Beograd, gde imamo mnogo prijatelja, rodbinu – naglasila je Boba.
