U dresu seniorske reprezentacije Jugoslavije Nikica Klinčarski (65), četvrti na Igrama u Moskvi 1980, debitovao je u prijateljskoj utakmici protiv Urugvaja (2:1) na sarajevskom “Koševu” u martu te godine, kada je dao jedini pogodak za nacionalni tim. Poslednji, osmi meč upisao je u prijateljskom susretu protiv Rumunije (pobeda 2:0), u Temišvaru 1983.
– Sećam se gola u Sarajevu, naravno. Uhvatio sam volej i lopta je ušla u mrežu. Interesantno je to da je fudbaler koji me je čuvao tog dana posle postao moj saigrač u Americi, u malom fudbalu. Kada me je video, setio se ko sam, da sam dao taj pogodak. Nekako su mi dobro išle te debitantske utakmice, kada je reč o golovima, gde god da sam igrao – sa osmehom je prokomentarisao Klinčarski.
Ipak, na najvećoj sceni Nikica nije dobio priliku kao u mlađim nacionalnim selekcijama.
– Žao mi je što nisam bio akter Svetskog prvenstva u Španiji 1982. Očekivao sam poziv i želeo sam da odem. Međutim, neka “viša sila” nije dozvolila… Smatrao sam da zaslužujem mesto posle prethodnih mečeva, zato što su tamo drugi fudbaleri sa Olimpijskih igara u Moskvi, gde smo bili četvrti i zato što je meni Toplak rekao: “Ako neko treba da ide, to si ti Klinča.” Ne znam zbog čega me nisu poveli… Hteo sam da razgovaram sa Miljanom Miljanićem, tadašnjim selektorom, izuzetnim trenerom i čovekom… Posle sam čuo, dok sam igrao u Partizanu, da nisam išao zato što sam niži rastom, a on je tražio fudbalere koji su malo viši.
Mali rastom, velikog srca
Taj san nije ispunio, ali mnoge jeste. Nikica je počeo da ih sanja u rodnom Berovu, u tamošnjem klubu Maleš. Još od tada postoji veza, posredna, sa Miljanićem.
– Očigledno sam bio predodređen za ovaj sport i zbog toga što mi je otac bio fudbaler, pa sam i neke gene verovatno nasledio. Imao sam učitelja koji je sa Miljanićem završio Višu trenersku školu. Video je potencijal i radio malo više sa mnom, a posle osnovne škole je pisao Miljaniću o meni. Maltene cela Makedonija je već bila počela da dolazi na moje utakmice. Pročulo se da postoji tamo neki talentovani dečak, doduše mali rastom, ali velikog srca.
I, kada je dobio priliku, početni strah je pao pred voljom da se uspe u Beogradu. Osvojio je dve šampionske titule sa Partizanom (1978. i 1983) pre nego što se otisnuo u SAD. Po povratku, prvo je radio sa Fahrudinom Jusufijem. Pod njegovim vođstvom je igrao, kako kaže, možda i najlepši fudbal u crno-belom dresu, poneo je tada i kapitensku traku. Potom, radio je i sa Momčilom Vukotićem kao trenerom, kada je upisao trofej iz Kupa Jugoslavije (1989), pošto je bio u timu tokom sezone, iako ne i u finalu. Kratko vreme je proveo u Švedskoj, a karijeru je završio u AIK-u iz Bačke Topole.
Nekako, posebno se ističe ta 1978, kada je pored klupske krune u Jugoslaviji i evropskog trofeja sa mladom reprezentacijom, sa crno-belima podigao i pehar namenjen pobedniku Srednjeevropskog kupa, poznatog i kao Mitropa kup.
– Sklopile su se kockice. Za to je zaslužan trener Ante Biće Mladinić, čovek koji je znao da pripremi ekipu, preteča fudbala kakav se danas igra. To kako nas je učio i kako smo igrali razlikovalo se od drugih, a bili smo dominantni u fizičkoj pripremi. Gledalo nas je prosečno negde oko 25.000 ljudi, što Partizan ne pamti… Posle te sezone je usledio loš period, u kojem smo jedva izborili opstanak, ali smo se polako, kroz godine, vratili na vrh.
Rad jedino merilo
Nikica naglašava vrednost zajedništva i kako to pokušava da prenese na današnje generacije. Uostalom, posvetio je značajan deo života stvaranju novih asova kroz omladinske selekcije, sa njima podizao i pehare. Pored Partizana, gde je vodio timove od petlića do omladinaca, Čukaričkog i Rada, boravio je i u Saudijskoj Arabiji, a bio je i pomoćnik selektora Momčila Vujačića u kadetskoj reprezentaciji Jugoslavije.
– Pokušavam tome da naučim današnje klince, da stvore dobru atmosferu u svlačionici, jer to nosi ekipu. Nikada nisam dozvoljavao da klinci koji dolaze imaju pritisak ili strah od mene… Interesuje me samo rad, moja satisfakcija je kada vidim da mi deca napreduju. Imao sam dobre rezultate, ali moj najveći uspeh je kada mi se javi dete koje sam trenirao, da mi poželi dobar dan, koje me poštuje kao čoveka i trenera. Kada god mogu da pomognem, ja ću to i učiniti, nijednom igraču sigurno neću odmoći – naglasio je Klinčarski.
Čuvajmo večiti derbi
Međusobni dueli Partizana i Crvene zvezde uvek su bili poseban izazov za fudbalere.
– Taj značaj posebno osećaju naša deca, ona koja su vezana za ova dva kluba i zato je potrebno da oni igraju, jer će više da se bore i više da pokažu. U vreme kada sam ja bio fudbaler, te utakmice su bile mnogo sadržajnije, pa se tako sećam kakvu kombinaciju smo izveli Dragan Mance i ja, pa kakav gol je dao Nebojša Krupnikovć, pa kako je Miloš Šestić nasamario našeg golmana Petra Borotu… I, igrači su se družili međusobno… Nažalost, sada se izgubio taj duh zajedništva. Mi moramo da čuvamo svetinju kakva je večiti derbi – naglašava Klinčarski.
