Čuven po predanom radu, Nikica Klinčarski (65 godina) je ostavio dubok trag u domaćem fudbalu. Nikada se nije mnogo isticao van terena, već je puštao da o njemu govori učinak na travi. Uvek je bio spreman da podmetne leđa za dobrobit tima. Zbog svega toga je bio cenjen kod trenera, pa je predstavljao nezamenljivi deo postave, između ostalog i na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980, kada je Jugoslavija bila četvrta. Zbog konstitucije i učinka na terenu dobio je i nadimke Motor i Atomski mrav.
– Prozvali su me Motor zato što se “nisam gasio”. Imao sam snage da odigram dve utakmice i verovatno su zbog toga treneri imali, možda, malo više poverenja u mene nego u ostale igrače. Koji god zadatak da mi je bio poveren, da li ofanzivni ili defanzivni, odrađivao sam ga pošteno i korektno – istakao je Klinčarski.
Veći deo karijere je proveo u Partizanu. U crno-belom dresu je upisao 565 ??????, od čega 261 u domaćem šampionatu, pa se nalazi iza Saše Ilića i Momčila Vukotića, na trećem mestu “večne liste” tog kluba i verovatno mu to svojevrsno bronzano odličje, naročito imajući u vidu savremene tendencije, niko još dugo neće preuzeti. I nije čudno što je tako, zbog njegove posvećenosti ovoj igri, jasno vidljivoj i danas. Tako smo se sa njim susreli i razgovarali upravo na stadionu Čukaričkog na Banovom brdu, gde kali neke nove klince.
Zalet iz Mostara
Kao predani univerzalac prepoznat je bio i kod trenera nacionalnog tima. Nekadašnji selektor olimpijske reprezentacije Ivan Toplak mu je ukazao šansu na svih šest utakmica na turniru u tadašnjem SSSR-u 1980. Inače, saradnja sa pomenutim selektorom datira iz ranijeg perioda, pa i početak naše olimpijske priče je dve godine ranije, kada su se zajedno radovali trofeju namenjenom prvaku Evrope za igrače do 21 godine.
– Toplak je imao veliko poverenje u mene zbog te univerzalnosti i zato što je uvideo da sam odan ekipi i kao drugar svakom od saigrača iz te sjajne generacije. Na putu do finala pobedili smo i Špance i Engleze, a onda smo igrali za trofej sa Istočnom Nemačkom. Tu je proradio taj balkanski mentalitet, pošto smo dobili prvu utakmicu na strani rezultatom 1:0, a pred revanš u Mostaru je bilo po sistemu “lako ćemo”, “nema šanse da daju dva gola” i slično. Međutim, na poluvremenu je bilo 2:1 za goste, ali smo se onda osvestili, dovoljno da odigramo 4:4 i postanemo šampioni Evrope. To je bila neopisiva radost na stadionu, 20.000 ljudi je ušlo na travu, nismo mogli da se izvučemo sa terena. Postojala je veoma bliska veza između navijača i fudbalera. Medalju od tada još čuvam!
Minsk odličan, pad u Moskvi
Na tom talasu došle su i Olimpijske igre 1980.
– Naravno da je bilo treme, ipak je to svetski događaj koji je jednom u četiri godine, a do koga je teško doći. Mi smo u tome uspeli. Bez obzira na bojkot Igara pojedinih država, konkurencija je bila zaista jaka, sa veoma dobrim reprezentacijama iz Istočnog bloka. Atmosfera u našoj ekipi je bila sjajna, tim sastavljen od vrhunskih fudbalera. Osvojili smo prvo mesto u grupi, savladali smo Finsku (2:0) i Kostariku (3:2), pa odigrali nerešeno sa Irakom (1:1). Potom smo pobedili i Alžir (3:0) u Minsku, u četvrtfinalu, a onda otišli u Moskvu…
Tamo su upisana dva poraza, od Čehoslovačke u polufinalu (0:2) i od SSSR-a u borbi za bronzu (0:2).
– Smatrali smo da možemo da izađemo na kraj sa Čehoslovačkom, a izgubili smo zbog naše nemarnosti i nediscipline. Ima tu još niz faktora – bili smo istrošeni posle puta od Minska do Moskve, povredila su se dva, tri saigrača… Takođe, nismo ih poznavali, tada nije bilo skauta kao danas. Pomislili smo da smo bogomdani i da je, maltene, potrebno samo da izađemo na teren i da smo već pobedili, na šta su uticali i prethodni dobri rezultati. Nismo izneli teret kao ekipa na pravi način, a onda je usledio još jedan poraz, od domaćina. Sećam se jedne akcije Sovjeta gde sam gotovo od levog krila bio zadnji. Kod drugog pogotka bio sam poslednji igrač, niko nije hteo više da se vraća u odbranu…
Tako je olimpijska medalja za jugoslovenske fudbalere u Moskvi ostala san.
– Jednostavno, poznati smo po tome da lako klonemo duhom. Jedan poraz nas toliko poljulja, a ne bi trebalo, zaista neverovatno. Ipak, ta bronza je za mene bila značajna. Ovako, ostali smo na četvrtom mestu, tako blizu, a tako daleko od medalje. Imali smo izvanredan tim, koji je pretendovao na olimpijsko odličje, postojala je želja da ostanemo upamćeni na taj način. Nažalost, nismo uspeli u tome – sa setom se prisetio Klinčarski.
Juga u srcu
Klinčarski je rekao da bi voleo da zaživi regionalno takmičenje koje bi okupilo članove nekadašnje “velike četvorke” i druge značajne klubove iz Jugoslavije, ali da nije siguran da je to realno:
– To ćemo ostaviti vama, novim generacijama. Mi smo već prošli svoje, ako opet prevlada neko mišljenje da možemo svi da živimo zajedno, jer živeli smo tolike, tolike godine. Mnogo naroda je propatilo i poginulo, ali sve ide ka tome da mlade ljude sport ponovo spoji, zaživelo je to u košarci… Ipak smo mi Balkanci drugačiji mentalitet. Ako nas velike sile ostave na miru da se između sebe dogovorimo, verujem da postoji ta mogućnost. Jer, meni je Juga uvek u srcu, ja sam nosio taj grb, igrao za tu reprezentaciju…
