Momo Kapor
Čitava ta mašina ličila je na neki pop-art objekat i niko se ne bi čudio kada bi je ugledao na kakvom avangardnom likovnom bijenalu. Čovek je, stajao pokraj svog "automobila", pušio i ćutao, dajući kroz zube škrta i oskudna objašnjenja. Dreždao sam satima pokraj te čudne mašine, koju su proizveli siromaštvo i mašta nepriznatog genija.
Najzad, treće nedelje, moj prijatelj i ja odlučismo da kupimo tu stvar pa da je izložimo na Oktobarskom salonu.
– Koliko tražiš? – upitali smo konstruktora.
Procenjivao nas je dugo, ne znajući gde da nas smesti. Jesmo li ludi kao on, šegačimo li se ili stvarno želimo da kupimo njegov automobil?
– Tri hiljade evra – procedio je, ne vadeći opušak iz usana.
– U redu! – pretvarali smo se.
– Kupujemo…
Pogledao nas je zapanjeno. Zatim je obišao svoju mašinu i najzad pljunuo u stranu:
– Šalio sam se… – reče, a krupne graške znoja kliznuše mu niz slepoočnice. – Cena je 5.000 evra i ni dinara manje!
Tada shvatismo da uopšte ne želi da proda svoja kola. Ta smešna konstrukcija omogućavala mu je da intenzivno živi svake nedelje pre podne: da se pogađa, cenjka, svađa i nadmudruje, da učestvuje u nečemu, da bude neko! Kad bi prodao svoju skalameruju, njegove nedelje postale bi prazne.
I kad god bismo, posle tog neuspelog pogađanja, prošli pokraj konstruktora, uvek bi nas pogledao s mržnjom i neprijateljstvom – mi smo bili oni što su hteli da kupe njegov životni smisao!
Na buvljaku sam slučajno sreo svoju prvu partnerku za igru. Stajala je propala na kiši: napuštena, zaboravljena, strpljiva kao vreme…
Jedna stolica oljuštene, tamne politure iz nečijeg rasparenog i rasturenog nameštaja. Sa jednom istom takvom stolicom u naručju, učio sam 1954. složene korake engliš-valcera:
Domino, Domino,
Jednom tebe na plesu sam ček’o,
Al’ je to, Domino,
Davno prošlo i tako daleko…
U vreme kad sam odlazio na igranke, naime, nije bilo škola za ples, niti ove današnje slobode da svako igra kako mu se dopada. Koraci su bili strogi i svako se morao pridržavati pravila. Nije bilo ni susretljivih devojaka, kao danas, pa smo učili da igramo sami, držeći stolicu u naručju.
Kad bih sklopio oči, mogao sam da zamislim koga hoću. Moja stolica je sve dozvoljavala. Istina, bila je malo koštunjava – osećao sam joj pod prstima rebra.
– Da li je tvoja stolica – upitah jednog vršnjaka – bila plava, crna ili riđa?
– Moja stolica nije imala neku naročitu glavu – odgovori on – ali je bila strašno građena!
Uzeo sam svoju stolicu u naručje i osetio istog časa da mi se sklopljenih očiju, to jest naslona, predaje bez ostatka. Malo je nedostajalo da zaigram engliš-valcer nasred Buvljaka.
– Koliko košta? – upitah čoveka koji je stajao pokraj nje.
Hteo sam da otkupim svoju prvu partnerku za igru i obezbedim joj lepu starost. Bilo mi je žao da moja prva ljubav tako neutešno kisne na jednoj poljani, dok ja zarađujem prodajući setne šlagere iz naše zajedničke mladosti.
– Nije na prodaju! – reče čovek.
– Zašto?
– Ja na njoj sedim!
