Grad na dva kontinenta, biser na Bosforskom moreuzu, most između Istoka i Zapada, veličanstveni Instanbul bio je prva stanica na putu ka otkrivanju čari Orijenta na koje nas je povela Ambasada Turske u Beogradu. Sa kolegama iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Švedske, Norveške, Danske, Poljske, Bugarske i Grčke imao sam priliku da upoznam lepote i nedokučivosti evropskog, ali i anadolijskog dela Turske, po kojima je poznata širom sveta.
Kad je odlazak postao izvestan, nisam pretraživao sajtove hotela u kojima ćemo odsedati, niti gledao mape Crnomorske regije, čija je poseta bila isplanirana. Umesto toga, prepustio sam se moći misli, koje su me odvele u daleka vremena, kad se na mestu gde se račvaju Evropa i Azija, a miluju Crno i Mramorno more nalazio Vizantion. Gde je, potom, u četvrtom veku nove ere, doneta odluka da se Vizantion nadogradi u još velelepniji grad na kapiji dva kontinenta. Znanje o naporima Konstantina Velikog da na mestu Vizantiona stavi kamen-temeljac buduće prestonice Istočnog rimskog carstva, Konstantinopolja, 330. godine, ispunjavalo me je divljenjem i strahopoštovanjem, dok sam očekivao da se pred mojim očima pojave široke avenije nekadašnje prestonice Vizantije, a kasnije, Osmanskog carstva.
Ka centru velegrada
Posle blago turbulentnog leta iz Beograda, od sat i po vremena, tokom kojih sam i sam lebdeo između jave avionske kabine kompanije Turkiš erlajnz i sna o skrivenim čudima Orijenta koje leže preda mnom, sleteli smo na aerodrom Istanbul, impresivno zdanje, čija površina se ne može obuhvatiti golim okom. Na izlazu nas je sačekao naš vođa puta – Levant, debeljuškasti, ali dobroćudni momak, koji nam je od prvog do poslednjeg trenutka druženja na srdačan, prostodušan način objašnjavao znamenitosti sokaka kojima smo prolazili. Budući da je aerodrom na koji smo sleteli lociran na periferiji grada, put od dvadesetak minuta do hotela, pratio je entuzijazam zbog prizora koji su se kroz prozor minibusa ređali kao na traci: široke, mnogostruke kolovozne trake na uređenom i novom drumu, a kraj njega, beskrajna zemlja kojom dominiraju zbijeni kvartovi kuća i učestalih džamija, i što me je posebno fasciniralo, mala krda bivola i krava koja pasu po obodima Istanbula. Grad od, prema rečima našeg vodiča, 20 miliona stanovnika, oku posmatrača čini se toliko velikim i nezasitim, da bi mogao da primi sva čuda ovoga sveta, a kamoli ove životinje koje Turcima znače koliko svinjetina Srbima. Prijatno osoblje hotela na obali Bosfora ljubazno je dočekalo još neuigran novinarski tim koji se u Istanbul sjatio iz svih krajeva Evrope.
Mehane bez dima
Šetnja sokacima Istanbula, a naročito do Taksima i Kule Galata, predstavlja jedinstven doživljaj, koji se ne može na jednostavan način opisati. Uzani sokaci koji velegrad šaraju kao vene telo, široki taman toliko da dvoje krupnijih pešaka mogu šetati rame uz rame su nešto što se moglo očekivati, ali ne i do kraja zamisliti. S jedne strane sokaka, nižu se mehane. Skrajnute i svedene, predstavljaju rajski vrt za svakog ko od svega na svetu najviše voli gorčinu domaće kafe i misao u tišini. Ovo je grad prepun čuda koja svoj karakter prikazuju na neujednačene načine, pa se to može primetiti i u ovim kafanama koje imaju drugačije crte od srpskih. Iako im ne manjka boemstva, Turci su u prisustvu stranaca tihi i skromni. Nema nepotrebne dreke, zakrvavljenih očiju i nepromišljenih reči. Ljudi sede po uglovima mehana i, podjednako rasprostranjenih, čajdžinica, piju uljasti crni čaj, kartaju se i igraju domine ili pak neku igru koja nalikuje dominama. Kako je u Istanbulu, ali i u drugim gradovima Turske na delu zabrana pušenja u zatvorenim prostorijama, kafanski vazduh je čist i neopterećen duvanskim dimom. Kako je, naročito u Srba, prisutna izreka “puši kao Turčin”, ovaj detalj mi se učinio nadrealnim, pa sam sa koleginicama iz bivše Jugoslavije u šali prokomentarisao da ništa na ovom svetu više nije nemoguće postići ako su uspeli da Turčinu otmu cigaru.
Šarm starih bazara
Pored mehana, u sokacima se mogu pronaći bazari najrazličitijih sorti. Voćni, sa tezgama na kojima se nalaze stasale pomorandže, zelene banane, rumeni narovi, sočno grožđe, masivne bundeve, orasi, pistaći, ali i druge, poznate i manje poznate vrste voća. Tu su i tezge sa plodovima mora. Prepune police bogate ribom sa Bosfora, lignjama iz dubina Mramornog mora i školjke koje u kolonijama naseljavaju dno Crnog. Tu svoje mesto imaju i krabe, škampi, kao i dagnje, koje se, pečene na turskim sokacima prodaju kao što se to u Srbiji čini sa kestenjem. Vazduh miriše na usoljenu ribu, zrelo voće, orijentalne začine, dućane i na život sporijeg ritma. Na sokacima se nalazilo i nalaziće se još hiljadu i jedno različito i divno čudo koje se teško opisuje, ali se zato lako pamti i ne zaboravlja. Neko ko je zaljubljenik u mesta sa dušom, mogao bi da uđe u instanbulske uličice i da iz njih ne izađe do kraja svojih dana. Verovatno bi i taj period bio mali da bi se nepcem, okom ili srcem razumela pritajena i nenametljiva, ali arhaična i prisutna duša Bosfora.
Sudar mirisa i ukusa
Stazama koje premrežavaju Istanbul, posebnu čar daju i pekare u kojima se hleb sprema na starinski način. Domaćice koje su do laktova umazane brašnom, a koje se mogu videte kroz pendžere pekara, ostavljaju utisak mesta zamrznutog u vremenu. Tu su poslastičari koji svoje kolače obogaćuju sastojcima divnim za nepca, ali srpskim gurmanima nezamislivim. Pored baklava i urmašica, tulumbi i kadaifa, spremaju se i slatkiši komplikovanijih naziva, koji na prvi pogled spajaju nespojivo: kiselu pavlaku, med i orahe.
Grad koji ne spava
Na večeri u elitnom restoranu na obali Bosfora imao sam zadovoljstvo da probam mnoge specijalitete turske kuhinje, sa naglaskom na hranu na biljnoj osnovi. Ukusni delikatesi, zaliveni turskim crvenim vinom, zvuk barki koje prolaze kroz moreuz i miris začina koji u čoveku bude apetit, ali i znatiželju, doprinela je da, za srpske standarde, dugotrajna večera, ni jednog jedinog trenutka ne bude dosadna i monotona. Noć na Bosforu, uz prijatno društvo, miris mora i prizor grada koji nikad ne spava, nešto je što svako ko ima prilike treba da doživi makar jednom u životu.
Varoš sa dušom
Istanbul je monumentalna varoš, za čije upoznavanje je potrebno, prema procenama nekih iskusnijih kolega sa putovanja, i nekoliko meseci. Ipak, oku znatiželjnog posmatrača ne mogu da promaknu neke stvari. Srebrna voda moreuza, oko koje Turci spokojno pecaju ribu. Most koji veže Evropu i Aziju, a koji dominira vidokrugom kao i Aja Sofija, drevni hram koji prkosi prolaznosti. Brojni minareti džamija koji niču iz svih krajeva grada. Mirnoća i spontanost ljudi koji, kroz prozor minibusa, deluju mnogo harmoničnije nego što se takvim čine stanovnici nekih drugih, pa i mnogo manjih gradova.
Vrt Ataturka
Ataturk Arboretum, vrt posvećen Kemalu Ataturku, ocu turske republike, prostire se na površini od 296 hektara, u delu Istanbula gde je vreva manja. Do njega se dolazi širokim ulicama koje struje kraj stadiona fudbalskog kluba Bešiktaš i kula osmatračnica koje i dan-danas, na obali Bosfora, stoje kao kakvi kameni, neuništivi čuvari reda i poretka. Sam vrt je prošaran stazama koje vode kroz drvorede javora, breza i drugog drveća, kao i kraj improvizovanih jezera na kojima plove divlje patke i labudovi koji to nisu. U rezervatu, pored namćorastog čuvara koji je sa nepoverenjem gledao na sadržaj naših torbi (iako su uredno prošle skener na ulazu), svoje mesto u kakofoniji divljeg sveta imaju i dva psa koja imaju gene kangala, čuvene rase divovskih čuvara stada, autohtone upravo na teritoriji Turske.
Muzej filantropa
Prilikom posete muzeju Sakip Šabanči, smeštenom tik uz moreuz, imali smo priliku da se upoznamo sa delima velikih slikara iz ovog dela sveta, te reliktima osmanske, ali i mladoturske prošlosti. Samo zdanje je dobilo ime po turskom bogatašu i filantropu, koji je umro 2004. godine. Turci su ponosni na tvorca turske državnosti, Mustafu Kemala Ataturka, čiji se portreti i slike nalaze u svakom dućanu, čajdžinici ili mehani, kako u Istanbulu, tako i u gradovima Anadolije. Sa primetno manje entuzijazma obrađuju i pričaju o osmanskom dobu, mada se to nije moglo videti i po sadržaju umetnina u muzeju, kog, pored velike umetničke vrednosti, krasi i predivan vidikovac pogodan za slikanje i uživanje u lepotama Istanbula.
Beogradska šuma
Tokom jednog ručka, koji je opet bio bogat đakonijama domaće kuhinje, vodič Levant nas je podrobnije upoznao sa osobenostima evropskog dela Istanbula, uz podsećanje na značaj Beogradske šume, poznatog izletišta koje je naziv dobilo nakon što je Sulejman Veličanstveni dvadesetih godina 16. veka, na tom mestu naselio pridošlice iz Beograda. Od tada, šuma nazvana po srpskoj prestonici jedno je od omiljenih izletišta stanovnika Istanbula. Taj detalj bio je nepoznat kolegama iz Skandinavije, pa smo se potrudili da im približimo zajedničku istoriju Srba i Turaka.
