– Svi me pitaju za recept našeg uspešnog braka, a recepta nema. Uvek smo se trudili da ne idemo u krajnosti, da ne isterujemo "mak na konac", da budemo što tolerantniji i popustljiviji. Oboje znamo da praštamo. Uvek smo bili svesni da ne možemo o svemu da mislimo isto i eto dogurasmo do dvadesetogodišnjice – kaže Biljana.
Kada vam je bilo najteže?
– Najteže je bilo na početku braka. Zabavljali smo se četiri godine pre venčanja i mislili smo da se dobro poznajemo. Ali, kada smo počeli da živimo pod istim krovom nije bilo lako navići se na tuđe navike. U to vreme Acina i moja karijera bile su na vrhuncu. Dobro smo osetili šta znače tuđa zavist i ljubomora, šta mogu da učine spletke, abrovi, podmetanja. Iako nikada nikome nismo davali povoda, bilo je onih kojima je naša sreća smetala.
Da li ste nekada poželili da dignete ruke od svega i napustite muža?
– Neću da lažem i da kažem da je uvek sve bilo idealno. Imali smo mi žestokih svađa, trzavica… Bilo je trenutaka kada sam poželela da se okrenem, odem i da zauvek za sobom zalupim vrata. Ali, ta želja bi trajala svega nekoliko minuta i nikada nije došlo dotle da se zaista okrenem i odem. Bilo je i perioda ćutanja, kada se ja naljutim i neću da razgovaram s njim. Vremenom su naše ćutnje trajale sve kraće. Sada više ne pamtim kada smo se poslednji put posvađali toliko da ne razgovaramo.
Da li vas je suprug ikada udario?
– Nikada! Ni moj otac nikada nije udario majku. Ne bih trpela nasilnog muškarca koji se ponaša siledžijski. Kada bi me Aca udario, vratila bih mu, sigurno. Brak jeste neka vrsta ringa, ali se fizičkih obračuna užasavam.
