Alo!
BEOGRAD – Nekada su bili jedan od simbola Beograda, a danas su tek retka atrakcija – ulični čistači cipela. Mustafa Mehmedović, nadaleko poznatiji kao Muja Cipela, među poslednjima je koji ritmičnim dobovanjem četki o drvenu kutiju, dobuje poslednje taktove elegije o gradu kojeg više nema. – Ostalo nas je svega trojica, od nekoliko desetina čistača cipela, koliko je nekada svakog jutra dočekivalo svoje sugrađane – veli Muja, oslonjen na zid, prekrštenih ruku, čekajući da se nečija cipela odmori na mesinganoj stopi pred njim. – Od jutros samo dvojica, i to stalne mušterije koje su stekle tu naviku da nikud ne idu dok im ja ne pripremim cipele za šetnju, baš kao što su se stara gospoda nekad isključivo brijala u berbernicama. Razgovor prekida gospodin koji je prošao, predomislio se i vratio da starim cipelama da novi sjaj. – Vidiš ove četke, iz '54. su godine, baš kao i kutija, sve mi je to ostalo od oca koji je zanat nasledio od svog oca. Konjska dlaka, takve se više ne prave. Svake nedelje ih nosim na pranje šamponom, vrede bogatstvo – podiže on "sveti gral" zanata na umoru. Ima ih i zbog čega slaviti: othranile su njega, sad hrane i školuju njegovu decu. – Ja sam na ulici više od 30 godina, i sve što sam stekao dugujem imalinu i četkama. Deca su mi studenti, dobri ljudi, i dok njih ne izvedem na put četke neće u penziju, mada, daleko je sve ovo od nekadašnjeg posla. Znaš li da su u ta divna vremena ljudi kod čistača cipela dolazili kao kod psihologa, da se izrazgovaraju. Koliko sam razgovora vodio sa Miljanom Miljanićem, Ilijom Petkovićem, lekarima, književnicima, akademicima. I nikad niko od njih nije pogledao na mene sa prezirom, već s poštovanjem. Ja sam znao njihove muke, oni moje, a cipele su dolazile i prolazile – nažalost, sad samo prolaze – nemaština je, kako Muja kaže, naterala ljude da zaborave na te elementarne stvari, koje su silom neprilika postale luksuz. Nije čišćenje skupo, ali ljudi danas sve preračunavaju u hleb, što ja razumem i poštujem. Najviše imam starih mušterija, od kojih nekima čistim "na crtu", pa plate kad imaju, al' nikad ne zaborave da plate i časte. Beograđani su nekad bili veliki kavaljeri i gospoda, a danas… Ni danas nisu manja gospoda, ali vremena baš ne idu naruku gospodi, prijatelju naš. Tu sam gde sam i tu ću ostati, nadam se, do penzije, mada ulica pojede čoveka. Kiša, sneg, sunce, bez razlike, ovde sam svakog dana od jutra do pet posle podne, osim nedeljom. Do penzije još 10 godina, ako bog da… – kaže Mustafa. Daće, prijatelju, a onda će od retke atrakcije ostati samo sećanje, negde u zapećku, da bledi, kao cipela koja više nema sjaja, nažalost…
