U nedavnom, 20. izveštaju pred Savetom bezbednosti UN o napretku Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove – pravnog naslednika Haškog tribunala, predsednik ovog suda Karmel Ađijus je ukazao na značajan napredak postignut tokom perioda izveštavanja, uprkos “ogromnim izazovima, uključujući pandemiju korona virusa”, i izrazio zahvalnost svim “državama, zainteresovanim stranama i pojedincima koji su stali uz Mehanizam u potrazi za pravdom”.
U temi broja “Vesti” ovog vikenda istražuju da li je pet godina od okončanja rada, Haški tribunal, odnosno njegov legalni naslednik Rezidualni mehanizam, ispunio svrhu i zaista “tražeći pravdu” do nje i došao.
Ova tema je ključna zbog činjenice da je upravo Savet bezbednosti UN 1993. godine osnovao ovaj sud kao prvi međunarodni sud za ratne zločine nakon sudova u Nirnbergu i Tokiju. Osnovao ga je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija u skladu sa glavom VII Povelje Ujedinjenih nacija.
Upravo zbog ove činjenice, odluke – presude ovog suda trebalo bi da budu ključne za istorijsko, ali i pravno razumevanje međunarodnih konflikata, zbog čega je rad ove institucije umnogome trebalo da bude ključan za sve buduće slične situacije nakon oružanih konflikata širom sveta.
Da li je zaista ovaj sud u tome i uspeo?
– Cela ta “potraga za pravdom” Haškog tribunala od početka je bila pogrešna zbog čega su se i našli u slepoj ulici međunarodnog krivičnog prava. Izmišljotina po kojoj je najveći broj Srba u Hagu proglašen krivim – “udruženi zločinački poduhvat” je krivično delo koje danas apsolutno ne priznaje nijedan drugi sud. To krivično delo ne priznaje ni Stalni sud pravde u Hagu, ali ni ad hok sudovi za zločine počinjene u raznim delovima sveta: od Sijera Leonea, Kambodže pa do Libana. U svakom od ovih sudova je izričito naređeno da tokom suđenja ne smeju da se koriste presude Tribunala za bivšu Jugoslaviju. Dakle, nije bila potrebna nikakva istorijska distanca pa da takva sudska praksa padne na ispitu. Osuđenim Srbima u Haškom tribunalu i u presudama je naznačeno da je potpuno nevažno što sud nije utvrdio njihovu krivicu – ističe Branko Lukić, glavni advokat nekadašnjeg komandanta Glavnog štaba VRS, generala Ratka Mladića.
I Toma Fila, advokat koji je u Hagu zastupao više optuženika, kaže da je ocena predsednika Mehanizma Karmela Ađijusa da rade odličan posao pokušaj da opravda milijarde potrošenih dolara.
– Oni očigledno imaju želju da rade večno, odnosno da večno dobijaju plate od Saveta bezbednosti UN, a da ne rade apsolutno ništa. I to je najužasnije u svemu. Haški tribunal je do sada utrošio milijardu dolara, a nijedan od postavljenih ciljeva koje je imao – nije ispunjen. Niti je zadovoljena pravda, niti je došlo do pomirenja, niti su uopšte uspeli da bilo koga ubede da su oni koji su osuđeni zaista krivi. Jednostavno, to su bile bačene pare – oštar je Fila.
Milenijum robije za Srbe
Prema podacima Haškog tribunala, ovaj sud je zasedao više od 10.000 dana, čuo svedočenja više od 5.000 svedoka, a od 160 optuženih, osudio je 95 osoba za ratne zločine. Srbi su u ovom sudu osuđeni na ukupno 1.038 godina zatvora, Hrvati su u Hagu ukupno osuđeni na 294 godine zatvora, a Bošnjaci su dobili ukupno 42 godine robije. Albanci su tokom rada Haškog tribunala prošli gotovo nekažnjeno, osuđeni su na 13 godina.
U Hagu se sudilo i Makedoncima, a jedini osuđeni bio je Johan Tarčulovski koji je osuđen za komandovanje akcijom makedonske policije u selu Ljuboten, u kojoj su prema presudi Tribunala ubijeni albanski civili, dok je policija tvrdila da je reč o teroristima. Za isti slučaj bio je optužen i njegov tadašnji nadređeni, bivši ministar unutrašnjih poslova Ljube Boškoski, koji je na kraju oslobođen odgovornosti. Tarčulovski je odležao dve trećine kazne u Nemačkoj i 2013. godine se vratio u Skoplje.
Izdržavanje kazne u domovini
Ministar pravde Srbije Maja Popović pred Savetom bezbednosti UN se oštro usprotivila praksi dugogodišnjeg neodlučivanja Mehanizma o molbama za prevremeno puštanje na slobodu državljana Srbije.
– Neodlučivanjem o molbama flagrantno se krše njihova osnovna ljudska prava – kazala je Popovićeva i još jednom ponovila zahtev i spremnost Srbije da se zatvorske kazne haških osuđenika izvršavaju u Republici Srbiji, pod nadzorom Mehanizma.
