Bezbednost u doba korone

EPA/Christian Bruna

Pandemija koronavirusa je svetska stvarnost već nekoliko nedelja. Širenje ovog virusa, iz kineskog grada Vuhan, odvijalo se prostornom progresijom, od Dalekog istoka, preko Srednje Azije i Bliskog istoka, do Evrope, i dalje, preko „bare“, sve to u vremenskom intervalu od dva meseca.

Prema podacima u trenutku pisanja ovog teksta, virusom je pogođeno više od stotinu država, zaraženo je preko četiri stotine hiljade ljudi, a od posledica virusa preminulo više od petnaest hiljada. U takvim uslovima, tema broj jedan o kojoj misle i govore svi, od običnih građana, preko medija, do donosioca odluka, logično, jeste postizanje i očuvanje bezbednosti i zdravlja ljudi kao i suzbijanje zaraze, koja je u ovom trenutku, mnoge zemlje sveta primorala na izolaciju.

Vremena poput ovog, podsećaju nas na ono što je zapravo najvažnije, a o čemu u užurbanoj svakodnevici nemamo mnogo vremena da razmišljamo, a to su život i zdravlje, i da se za te vrednosti, protiv ovog perfidnog, nevidljivog neprijatelja, treba boriti. O tome bruje mediji, prenoseći konkretne savete stručnjaka, kako za postupanje države, tako i za mere koje treba da sprovode građani u svakodnevnom životu.

Polazeći od pretpostavke da su poštovani čitaoci za te savete već čuli i da ih primenjuju, u ovom radu neće biti njihovog ponavljanja do iznemoglosti. Umesto toga, pokušaću da u najkraćim mogućim crtama prikažem najvažnije determinante bezbednosti pojedinca, države, regiona i sveta u ovom specifičnom trenutku planetarne epidemije. Za tako nešto, odabrao sam put „odozgo na dole“, jer sam duboko ubeđen da ovaj svet počinje, i da se završava sa ljudima.

Naravno, istakao bih da je ovaj tekst nastao u rekordnom roku, u trenutku kada se ne vidi kraj pandemije, i oslanjajući se na ono što je u ovom trenutku dostupno od informacija u domaćim i svetskim medijima, te iz tog razloga, pati od svih manjakovisti koje su inherentne osvrtu na nesvršene pojave i procese. No, mislim da je tema u ovom trenutku najvažnija moguća, te da o njoj treba nešto više reći.

Globalna bezbednost

Još je Arnold Volfers, veliki teoretičar međunarodnih odnosa, rekao da „bezbednost u objektivnom smislu, predstavlja odsustvo pretnji po štićenu vrednost, a u subjektivnom, odsustvo straha da će štićene vrednosti biti napadnute“. Tragom ove definicije, dolazimo do istog zaključka, kao kada bi samo na trenutak bacili pogled na natpise domaćih i svetskih medija – svet je u ovom trenutku, izuzetno nebezbedno mesto, kako u objektivnom, tako u subjektivnom smislu.

Koronavirus, detektovan i imenovan u Vuhanu, ontološki podseća na virus gripa, ali se lakše prenosi i ima teže posledice. Širenje zaraze iz Kine, preko zemalja Azije, do Evrope, isprva je praćeno sporadično, a sa približavanjem Evropi, interesovanje je, logično, poraslo. Logično bi, takođe bilo, da su Ujedinjene nacije, na čelu sa Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija, preuzele energičnije vođstvo u prevenciji i suzbijanju širenja zaraze, u momentima kada ona nije poprimila planetarne razmere. Tačno je da je Svetska zdravstvena organizacija, kao deo Ujedinjenih nacija namenjen pitanjima zdravstva, aktivna (kakva drugo sme da bude?!), ali se čini da je globalizovani svet pokazao znake slabosti u trenutku kada je to najmanje smeo. Tačka pucanja svetske solidarnosti je otpočela rasističkim ismevanjem Kineza od strane javnosti ostatka sveta, a završila se zatvaranjem granica i borbom SAD-a i Nemačke oko prava na proizvodnju vakcine i prava prvenstva u njenom korišćenju. Neubedljivost Ujedinjenih Nacija, egocentričnost Amerike, skrajnutost Rusije, podeljenost Evropske unije, fluktuacije na berzama, izvesnost recesije svetske ekonomije, kriza koja će pratiti suzbijanje i saniranje posledica epidemije, sve su to vrlo važni momenti u problematizaciji globalne bezbednosti.

Kako će se svet, kao celina, nositi sa posledicama pandemije, ostaje da se vidi. Putokaz nedvosmisleno govori da koronavirus, iako predstavlja planetarnu pretnju, takođe, predstavlja i planetarni indikator nesloge i parcijalizacije globalizovane zajednice. Sličnoj sudbini su prepušteni i regioni.

Regionalna bezbednost

Ideja o regionalnoj bezbednosti se može temeljiti na potrebi zemalja područja sličnih geografskih, kulturnih, etničkih, ekonomskih i političkih prilika, da se zajednički štiti od izazova i pretnji koje mogu ugroziti postojanje tog regionalnog bezbednosnog potkompleksa. Koronavirus je tu ideju stavio na ozbiljan test, dovodeći u sumnju regionalnu solidarnost i spremnost na saradnju. Vojne regionalne organizacije su se do sada bavile pitanjima koja su bila u vezi sa postojanjem i delovanjem konkuretne organizacije sličnog tipa. Međutim, protiv virusa, ne znače mnogo odredbe osnivačkih akata NATO-a i ODKB-a, u danima kada protivnika nije moguće zastrašiti interkontinentalnim balističkim projektilima i nuklearnim podmornicama. Nosači aviona u ovom sukobu neće doneti pobedu. Saradnja, organizovani, jasno artikulisani napor više zemalja to može.

Čini se da su trendovi drugačiji. Iskrcavanje američkih vojnika na obale Nemačke, Holandije i Belgije, u cilju sprovođenja vojne vežbe „Branilac Evrope 2020“ (koja je zakazana još sredinom decembra 2019.), dolazi u nezgodnom trenutku i u neslavnom kontekstu.

Kome ne bi bilo sumnjivo sinhrono, jednomesečno zatvaranje američkih granica za putnike iz Evrope i iskrcavanje više od 20 000 vojnika i još 30 000 komada vojne opreme i oružja „svetskog policajca“? Jasno je da u uslovima beznađa, u kojima luta Evropa, prizor svojevrsnog dvadesetprvovekovnog „Overlorda“, nije nešto što ljudima uliva poverenje i što vole da vide. Razloge za neotkazivanje vojne vežbe „Branilac Evope 20“ u trenucima kada se otkazuju velika sportska, kulturna i druga takmičenja, kao i svaka druga okupljanja u kojima učestvuje više od par desetina ljudi, mogu jedino da tražim u mogućoj proceni Amerike da Evropu očekuje turbulentno doba, te da je neophodno smirivati eventualne nemire. Takav zaključak nije nerezonski doneti, makar u ovom trenutku.

Kako je primećeno, bezbednost različitih nivoa posmatranja nije moguće posmatrati izolovano i nezavisno jedan od drugog. Isti takav trend se nastavlja i kada se govori o nacionalnoj bezbednosti.

Nacionalna bezbednost

Države, kao provajderi bezbednosti (oni od kojih se očekuje da bezbednost pruže), pristupile su rešavanju problema koronavirusa sličnim metodama, ali sa neujednačenim uspehom. Mere su u većini zemalja bile obeležene zatvaranjem spoljnih granica, stavljanjem u karantin cele zemlje (Italija), pokrajina (u Austriji), gradova, a naročito, građana zaraženih koronavirusom ili onih za koje koji dolaze iz žarišnih područja. Dalje, zatvaranje granica je bilo praćeno ograničavanjem ili ukidanjem avio-saobraćaja sa drugim zemljama, kao i ukidanjem izvoza prehrambenih, sanitarnih, higijenskih i medicinskih elemenata. Takođe, u mnogim državama sveta je proglašeno vanredno stanje – specifični pravni režim koji se materijalizuje na različite načine, zavisno od konkretnih odluka vlada, ali koji podrazumeva, između ostalog – ograničenje ili zabranu kretanja za sve ili određene kategorije stanovništva, zabranu ili ograničenje rada ugostiteljskih objekata, suspenziju sportskih, kulturnih i drugih događaja, prekid rada fakulteta, škola i vrtića i tome slično. U situacijama da je razlog zbog kojeg se uvodi ova vanredna mera, eskalirao, ili se očekuje da eskalira, može se uvesti policijski čas, koji podrazumeva zabranu kretanja posle određenog doba dana, pod pretnjom krivične sankcije. Policijski čas podrazumeva pojačano prisustvo snaga bezbednosti – policije, vojske i hibridnih formacija (žandarmerije), na ulicama i rizičnim tačkama.

Procedura za proglašenje vanrednog stanja se definiše pravnim dokumentima različitog nivoa opštosti, i uglavnom je praksa da ovo pravo, u parlamentarnim demokratijama, pripada Parlamentu. Praksa je, takođe, da se institut vanrednog stanja primenjuje kada se steknu uslovi za tako nešto, ali nije retko da se proglašava kao preventivna mera, kao što je primer u Americi, i može se reći, u Srbiji.

Sjedinjene Države su proglasile vanredno stanje pre eskalacije situacije u ovoj zemlji, i to se može razumeti kao način zaštite od zaraze u specifičnim uslovima, gde ogroman broj američkih državljana nema zdravstvenu zaštitu od strane američke države, jer je Amerika držala svoj neoliberalni kurs, čak i po cenu toga da svoje građane prepusti privatnoj inicijativi i tržišnim tokovima, odnosno, sudbini. To je razlog zbog čega postoje procene o velikoj stopi smrtnosti u SAD-u, ukoliko epidemija koronavirusa uzme maha kao u drugim zemljama.

Države se sa nejednakim uspehom suprotstavljaju pandemiji, o čemu svedoče oscilacije u broju obolelih iz dana u dan, nestašice elementarnih namirnica i medicinske opreme. Sablasno deluju informacije i prizori koji nam pristižu iz Kine, Irana, Italije, Španije, Austrije, ali i mnogih drugih zemalja.

Republika Srbija je od nedelje (15.3.) u vanrednom stanju, a u utorak (17.3) je proglašen i policijski čas, uz zabranu kretanja od 20h do 5h, i uz najavljeno ukidanje gradskog i međugradskog saobraćaja (što se i obistinilo, kao što je došlo i do pooštravanja zabrane kretanja od 17h do 5h).

Proglašenje vanrednog stanja u Republici Srbiji se reguliše Ustavom i predmetnim zakonima, i ono je u nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije, koja ga može proglasiti na period od 90 dana, i produžiti na još toliko, ukoliko se ne otklone pretpostavke koje su ga izazvale. U slučaju da Narodna skupština ne može da zaseda, vanredno stanje proglašavaju Predsednik Republike, Predsednik Vlade, i Predsednik Narodne skupštine. Da bi vanredno stanje bilo opravdano uvesti, moraju postojati uslovi koji, decidno, prete opstanku države i građana.

Uvođenje ove mere u Republici Srbiji, u uslovima kada širom sveta, Evrope i okruženja, epidemija i dalje buja, smatram da je dobra odluka, i definitivno je da naš sistem mora da se adaptira postojećim uslovima, čime bi se, nadajmo se, redukovali efekti pandemije, i sa tim se slažem.

Zamerka sa moje strane, odnosi se na način uvođenja ovog pravnog režima, i na još jedan ključan momenat pored toga. Najpre, smatram da je pre uvođenja vanrednog stanja, bilo važno uvesti vanrednu situaciju. Iako je u našim medijima praksa da se ovi pravni instituti poistovećuju, oni nisu jedno te isto. U našoj zemlji, proglašenje vanredne situacije se pravno reguliše Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama, a sama pandemija koronavirusa, pravno je podudarna ovom zakonu, kao i Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti.

Elem, vanredna situacija se uvodi kada su rizici, pretnje i posledice po stanovništvo, materijalna, kulturna dobra i životnu sredinu takvog obima da ih nije moguće otkloniti redovnim delovanjem, te je neophodno angažovanje dodatnih snaga i primena posebnih mera. Vanrednu situaciju proglašava Vlada, na osnovu predloga Republičkog štaba za vanredne situacije, ukoliko se proglašava za teritoriju cele zemlje.

Razlika između vanrednog stanja i vanredne situacije je u težini pretnje po bezbednost građana i države, što se vidi i na osnovu zakonske definicije vanredne situacije i osvrta da je za vanredno stanje potrebno da postoji pretnja po „opstanak države i građana“.

Smatram da je najpre trebalo uvesti vanrednu situaciju, a nakon toga, ukinuti vanrednu situaciju i proglasiti vanredno stanje, kada se napravi procena za tako nešto. Razlog za to, vidim u omogućavanju da se sistem bezbednosti, zdravstveni sistem, lokalne samouprave, praktično, čitava državna aparatura, aklimatizuje na nove uslove i da se tranzicija između redovnog i vanrednog funkcionisanja odvije postupnije, a tu bi, vremenski period od jednog dana bio dragocen.

Drugi momenat, koji smatram da je važniji, i u potpunosti zasenjuje prethodni, jeste neophodnost da se mere vanrednog stanja sprovode u praksi, na najbolji i najdisciplinovaniji mogući način. Bespredmetno je pričati o vanrednosti stanja, ukoliko država nije sposobna da ga prevede u praksu, i ukoliko građani nemaju svest o urgentnosti situacije. Tom logikom, smatram da mere moraju da budu takve da pogađaju ne samo građane, već i privredu i strane investitore. Suludo je govoriti o zabrani okupljanja u grupama većim od pet, deset ili sto ljudi, a da istovremeno imate strane fabrike koje zapošljavaju više stotina, pa i više hiljada ljudi, koji rade u zbijenim uslovima, bez zaštitne i sanitarne opreme. Mere jesu kompromis između poželjnog (u ovom slučaju, neophodnog) i realno mogućeg, ali se mora težiti tome da se u njima bude dosledan. Dalje, smatram da je za sve ljude koji dolaze iz inostranstva, neophodno uvesti karantin, a ne obavezu samoizolacije. U postojećim uslovima, ne sme se dozvoliti da od odluke pojedinca zavisi hoće li on poštovati dvonedeljni period samoizolacije – on MORA poštovati taj period, i na državi je da to obezbedi, a najbolji, iako logistički najzahtevniji način, jeste karantin.

Pandemija koronavirusa mora usloviti organizovan, sistematičan i jasno artikulisan odgovor državnog aparata, koji u ovim uslovima, mora da opravda smisao svog postojanja, a u istoriji razvoja savremenih država, upravo je bezbednosna funkcija nešto što ih je u najvećoj meri definisalo.

Na kraju, uzimajući u obzir specifičnu težinu trenutka, a i generalno opredeljenje da sa čovekom sve počinje i završava, treba nešto reći o ljudskoj bezbednosti.

Ljudska bezbednost

Ljudska bezbednost kao ideja, ima za cilj potrebu da se štiti pojedinačan čovek, sa njegovim pravima i obavezama, i da države treba da o njemu brinu. U teoriji postoji više dimenzija ljudske bezbednosti o kojima treba voditi računa, ali navođenje svih njih, u ovom trenutku nije podjednako važno. Najvažnija dimenzija, svakako, jeste zdravlje ljudi.

Smatram da je zdravlje ljudi najveći resurs, i za njega se u ovom trenutku treba boriti svim snagama. S jedne strane, neophodno je sprovoditi i poštovati sve relevantne savete stručnjaka i lekara koji se tiču higijensko-sanitarnih mera i adaptacije životnih navika postojećim uslovima, kao i mera nadležnih državnih organa i institucija. Mere, pojedinac treba da sprovodi u najvećem mogućem realnom procentu (bespredmetno je pričati o obavezi svih da vrše dezinfekciju prostorija, kada tih sredstava više nema u apotekama), kako zbog vlastite bezbednosti, tako i zbog bezbednosti okoline.

Praćenje propisa i saveta, samodisciplina i solidarnost, to su neophodni preduslovi koji će pomoći suzbijanje zaraze. Pored valjane fizičke i prostorne higijene (pranje i dezinfekcija ruku, odeće, obuće, aparata, prostora, jačanje imuniteta), podjednako važna je i uloga mentalne higijene, koja se ogleda u adekvatnoj psihičkoj pripremi svakog građanina, da se sa ovom krizom nosi na racionalan, dostojanstven i društveno odgovoran način. Odgovornost za to leži i na drugim društvenim faktorima (političari, mediji), ali i na pojedincu, na kome je da samog sebe i svoje najbliže psihološki i emotivno obodri u borbi protiv protivnika kome se ne vidi ni početak ni kraj, ali koga je moguće pobediti. Epidemija koronavirusa nije prva sa kojom se čovečanstvo suočilo, a neće biti ni poslednja. Postoji dan posle sutra, i do njega ćemo doći zajedničkim snagama, ukoliko budemo oprezni, pametni, psihički stabilni, društveno solidarni, u akcijama jedinstveni, a u namerama, nepokolebljivi.

Ovaj esej bih završio onako kako sam počeo – pandemija koronavirusa je svetska stvarnost već nekoliko nedelja. Biće to još neko vreme.

Ali, kao što je pisao veliki engleski pisac Tolkin:

„Tama će proći, a kada zasja zora, sjaće jače nego ikad“.

To je moja poruka svim ljudima u ovim neprozirnim danima.