– Lepo je otići na odmor, a najlepše je u Srbiji. Naročito kad posle višesatnog čekanja na granici, ipak imate sreću da zakoračite na "svoj teren" – ističe Nikola Bajagić iz Braunšvajga kome ne smetaju ni duga čekanja na granici.
Ove godine supruga Milostiva i on su krenuli kamperom da bi, kako kaže, videli što više naše Srbije. Uvek računaju da na granični prelaz stignu ujutro, kada su najmanje gužve. Tako je bilo i ove godine, na Horgoš su stigli gotovo u zoru, oko četiri ujutro.
Molbe i protesti nisu pomogli
– Na naše iznenađenje, pred granicom nas je dočekala nepregledna kolona automobila. I eto, zaglavili smo iako smo poranili. Posle četiri sata micanja korak po korak, najzad smo ugledali našu granicu. Ali, ne lezi vraže. Priđe nam mađarski policajac i naredi: "Morate na Kelebiju, tamo je manja gužva. Umesto da je na Kelebiju usmerio one pozadi, koji su tek pristigli, on upućuje nas koji smo tolike sate već čekali. Molbe i protesti nisu pomogli. Druge nema, gas i pravac Kelebija, a potom još tri sata čekanja. I hvala ti milostivi Bože konačno smo u Srbiji – priča Nikola.
On smatra da bi ove muke mogle da se smanje diplomatskim razgovorima s mađarskim vlastima i malo ažurnijim radom naših graničnih organa.
– Kad smo konačno ušli u Srbiju, verujte mi, ceo teret i granično šikaniranje nestalo je kao da je čarobnim štapićem maknuto. A dobrom raspoloženju doprinla je i naša policija koja nas do Čačka nije nijednom zaustavila. Odmor i uživanje u zavičaju mogao je da počne. I to pravim srpskim ugođajem. U Slatini vašar. Muzika, igra i pesma do neba. Štandovi puni, svega u izobilju. Najednom mi se učini da sve to što smo čuli o nekoj krizi uopšte nije tačno. Toliko veselja u Nemačkoj, a tamo sam preko 40 godina, nikada nisam doživeo. Pravi rajski ugođaj i za oči i za uši. To je rodni kraj moje supruge pa smo kasnije otišli i na osvećenje placa za gradnju crkve. Opet veselje i nešto što je ovo selo dugo čekalo. Moja supruga je u Slatini išla u osnovnu skolu, a u crkvu su morali da idu u dva kilometra udaljene Žačane.
– Nisu to bila vremena za gradnju hramova, a svet je manje i išao u crkve – primećuje Milostiva.
Raj na zemlji
Kao i nekoliko prethodnih godina i ove su Nikola i Milostiva nekoliko dana proveli u Mosinju kod Čačka.
– Tu je lekovita srebrna voda, bazen i čuvene Zagine kuće. Savršeno je lepo. Raj na zemlji. Nisam izdržao, malo niže, u Slatini uradio sam tri kućice za sebe. Imam porodicu. Nekad mogu da dođu. Lepše mesto nisam mogao da im nađem. Imam dva sina Petra (32) i Blagoja (31). Blagoje i Ivana imaju zlatnu ćerkicu Miu, tek joj je 14 meseci, a lepa je k’o jabuka. Petar i Suzana su roditelji četvorogodišnje Maje i dvogodišnjeg Luke, dva anđela – hvali svoje unučiće deda Nikola, veletrgovac evropaletama sa razgranatim poslom.
Voli Bajagić i svoj Beograd, ali ga je okolina Čačka fascinirala, pa za Beograd ostane malo vremena.
– Pri povratku nismo išli na nesretni Horgoš već smo po preporukama ljudi, krenuli na prelaz Đala, tamo u pravcu rumunske granice. Napravili smo 50 kilometara više, ali smo pred sobom imali samo jedan automobil. Šteta što taj prelaz radi samo od sedam ujutro do sedam uveče – završava svoju priču Bajagić za kojeg se, kaže, odmor završava čim napusti Srbiju.
|
Radom do uspeha
– U Nemačkoj sam od 18. godine, ali volim svoju Srbiju i svoj narod. Imamo mi dosta površnosti, ali takvi smo kakvi smo i takve nas treba prihvatiti. Kad bi nas ovi iz međunarodne zajednice ostavili na miru, mogli bi mi i bez njih lepo da živimo – kaže Nikola. |
