Ove godine supruga Milostiva i on su krenuli kamperom da bi, kako kaže, videli što više naše Srbije. Uvek računaju da na granični prelaz stignu ujutro, kada su najmanje gužve. Tako je bilo i ove godine, na Horgoš su stigli gotovo u zoru, oko četiri ujutro.
Molbe i protesti nisu pomogli
– Na naše iznenađenje, pred granicom nas je dočekala nepregledna kolona automobila. I eto, zaglavili smo iako smo poranili. Posle četiri sata micanja korak po korak, najzad smo ugledali našu granicu. Ali, ne lezi vraže. Priđe nam mađarski policajac i naredi: "Morate na Kelebiju, tamo je manja gužva. Umesto da je na Kelebiju usmerio one pozadi, koji su tek pristigli, on upućuje nas koji smo tolike sate već čekali. Molbe i protesti nisu pomogli. Druge nema, gas i pravac Kelebija, a potom još tri sata čekanja. I hvala ti milostivi Bože konačno smo u Srbiji – priča Nikola.
On smatra da bi ove muke mogle da se smanje diplomatskim razgovorima s mađarskim vlastima i malo ažurnijim radom naših graničnih organa.
Volim svoj narod– U Nemačkoj sam od 18. godine, ali volim svoju Srbiju i svoj narod. Imamo mi dosta površnosti, ali takvi smo kakvi smo i takve nas treba prihvatiti. Kad bi nas ovi iz međunarodne zajednice ostavili na miru, mogli bi mi i bez njih lepo da živimo – kaže Nikola. |
– Kad smo konačno ušli u Srbiju, verujte mi, ceo teret i granično šikaniranje nestalo je kao da je čarobnim štapićem maknuto. A dobrom raspoloženju doprinla je i naša policija koja nas do Čačka nije nijednom zaustavila. Odmor i uživanje u zavičaju mogao je da počne. I to pravim srpskim ugođajem. U Slatini vašar. Muzika, igra i pesma do neba. Štandovi puni, svega u izobilju. Najednom mi se učini da sve to što smo čuli o nekoj krizi uopšte nije tačno. Toliko veselja u Nemačkoj, a tamo sam preko 40 godina, nikada nisam doživeo. Pravi rajski ugođaj i za oči i za uši. To je rodni kraj moje supruge pa smo kasnije otišli i na osvećenje placa za gradnju crkve. Opet veselje i nešto što je ovo selo dugo čekalo. Moja supruga je u Slatini išla u osnovnu skolu, a u crkvu su morali da idu u dva kilometra udaljene Žačane.
– Nisu to bila vremena za gradnju hramova, a svet je manje i išao u crkve – primećuje Milostiva.
Raj na zemlji
Kao i nekoliko prethodnih godina i ove su Nikola i Milostiva nekoliko dana proveli u Mosinju kod Čačka.
– Tu je lekovita srebrna voda, bazen i čuvene Zagine kuće. Savršeno je lepo. Raj na zemlji. Nisam izdržao, malo niže, u Slatini uradio sam tri kućice za sebe. Imam porodicu. Nekad mogu da dođu. Lepše mesto nisam mogao da im nađem. Imam dva sina Petra (32) i Blagoja (31). Blagoje i Ivana imaju zlatnu ćerkicu Miu, tek joj je 14 meseci, a lepa je k’o jabuka. Petar i Suzana su roditelji četvorogodišnje Maje i dvogodišnjeg Luke, dva anđela – hvali svoje unučiće deda Nikola, veletrgovac evropaletama sa razgranatim poslom.
Voli Bajagić i svoj Beograd, ali ga je okolina Čačka fascinirala, pa za Beograd ostane malo vremena.
Radom do uspehaNikola Bajagić se, kako je to na zapadu gotovo neizbežno, bavio raznim poslovima. Kao mladić voleo je putovanja i motore pa je radno mesto vozača bilo kao od boga dato. Kasnije je kao taksista, a potom i ugostitelj za porodicu imao više vremena. Najzad se uhodao i uspeo kao veletrgovac evropaletama. Njegovi sinovi su imali lakši put. Stariji Petar je industrijski kaufman, a mlađi Blagoje je kao i tata uplovio u samostalne trgovačke vode. |
– Pri povratku nismo išli na nesretni Horgoš već smo po preporukama ljudi, krenuli na prelaz Đala, tamo u pravcu rumunske granice. Napravili smo 50 kilometara više, ali smo pred sobom imali samo jedan automobil. Šteta što taj prelaz radi samo od sedam ujutro do sedam uveče – završava svoju priču Bajagić za kojeg se, kaže, odmor završava čim napusti Srbiju.
