Đurđevdanski vašar, najmlađi od tri negotinska panađura, vašara, okupio je 8. i 9. maja veliki broj posetilaca, ali i brojne trgovce i zanatlije iz cele Srbije. Ovaj događaj je otvorio sezonu vašara, od kojih su Petrovdanski i Malogospojinski, svakako, među najvećima u Srbiji. Đurđevdanski vašar se uklapa sa odmorima naših dijasporaca, koji traje od Uskrsa pa sve do posle praznika Svetog Georgija Pobedonosca, tako da je na ovoj svetkovini bilo i dosta naših ljudi koji privremeno žive i rade u inostranstvu.
Naš dopisnik je sreo dosta zemljaka koji žive u inostranstvu, među njima i familije Čeklanović i Dinulović iz Kobišnice koje žive u švajcarskom Vilu i St. Galenu, porodica Niculović iz Soloturna, Giciće iz Frankfurta, a bio je i Miroslav – Mira Nikolić iz Mokranaja koji živi u Vankuveru u Kanadi.
– Na odmor smo moja supruga Lalica i ja došli još pre dve nedelje. Ostaćemo još. Za Uskrs smo bili u rodnoj Kobišnici. Za nas koji živimo u tuđini dolazak na vašar je prelepa tradicija. Volimo da dođemo, da potrošimo koju paru, kupimo razne stvari i suvenire, ali i da se nađemo sa prijateljima koje retko viđamo i da nešto zajedno pojedemo i popijemo – izjavio je Krsta Čeklanović rodom iz Kobišnice koji živi i radi u Vilu u istočnoj Švajcarskoj.
Miroslav – Mira Nikolić, rodom iz Mokranja, a živi u Vankuveru u Kanadi, slikovito je opisao ljubav prema zavičaju:
– Dolazim u rodni kraj svakih deset godina, a kada se vraćam, pitaju me kolege Kanađani kako sam se proveo u Srbiji. Ja im odgovaram da mi je deset dana draže da provedem ovde u Negotinskoj Krajini nego pedeset godina u Kanadi.
Za Vankuver je otišao daleke 1975. godine.
– Zaboravio sam ko sam, postaješ robot, prava mašina, tako funkcioniše Zapad. I tek sada kada se nalazim ovde među svojim ljudima vidim ko sam ja. I hoću da se vratim ovde u moj rodni kraj, ne želim da umrem tamo sa maskom na glavi, pošto sam radio kao varilac. Ovde je milina božja i ima svega, iznad mog očekivanja. Hrana je fenomenalna, a cene su za mene, takoreći smešne. Ovde je kafa 1.20 dolara, a tamo platim jedan kapućino šest dolara. Uzeo sam odmor tri nedelje, jer se manje ne isplati, zbog dalekog puta i leta avionom. Biću u Negotinu još deset dana i onda se vraćam nazad. Došao sam da sredim pasoš i ličnu kartu, planiram da se vratim i kupim neku kuću i tu da provodim penzionerske dane u miru i lepoti naše Srbije – govori iz srca Miroslav Nikolić.
Mekike i klaker
– Uzeli smo ferije za Prvi maj i za Đurđevdan baš zbog ovog vašara. Još kao deca smo voleli ovu svetkovinu u Negotinu. Ta ljubav traje. Uživamo da dođemo na ove manifestacije, da se opustimo, okusimo mekike i pijemo klaker, piće naše mladosti – kaže kroz smeh Dragan Dinulović, rodom iz Kobišnice, koji živi i radi u Sent Galenu u Švajcarskoj.
