Posle gostovanja u Sarajevu i Brčkom sa predstavom "Četrnaesta" predstavili ste se i užičkoj publici?
– Ana Đorđević, autor, dramaturg i reditelj predstave, nas devetoro glumaca darivala je sa 67 uloga u predstavi koja ja obeležila stogodišnjicu Velikog rata, koji je po njegovom završetku promenio svet. Svi narodi koji su učestvovali u tom nesrećnom sukobu znaju kakvu su cenu platili. Ova i predstave sa sličnom tematikom jednostavno su nam potrebne da se ratovi na ovim prostorima ne dešavaju svakih 30-40 godina, da se društvo podigne na viši nivo, da ne budemo buljuk. Na ovom festivalu smo učestvovali i pre dve godine sa predstavom "Radnička hronika" i drago mi je što su našu predstavu uvrstili među najbolja ostvarenja sa bivših jugoslovenskih prostora.
Može li pozorište da menja svet?
– Pozorište treba da se bavi suptilnim stvarima u društvu, da iznosi prave činjenice, da glumci svojom igrom budu na visokom nivou i tada ćemo doprineti lepšem izgledu sveta i menjati ga.
Koliko su Srbija i Republika Srpska jedan kulturni prostor?
– Sve počinje i sve dolazi iz Beograda. Beograd je veliki kulturni centar, a sve ostalo je periferija.
Kakav je položaj glumca danas?
– Umetnost nastaje u teškim vremenima. Glumci se kale u periodima ekonomskih kriza i nemaštine, učestvuju u tom procesu koji će iznedriti još veću i čistiju ljubav prema umetnosti, pozorištu i filmu.
Kakvi su vam planovi?
– Pre mesec dana smo imali premijeru predstave "Mrešćenje šarana" i verujem da će i ta predstava imati zanimljiv pozorišni život. U Sarajevu ću za nekoliko dana nastaviti da glumim u seriji "Lud, zbunjen, normalan". U izgledu su neke uloge, ali o njima bih pričao kada se dese, tako je valjda najbolje.
Pucnji u Sarajevu još potresaju svet?
– Sarajevskim atentatom smo se ubili, ali i uzdigli. Na velika vrata smo ušli u istoriju, mada smo mi na Balkanu oduvek topovsko meso. To je bila nameštaljka u kojoj je prestolonaslednik Ferdinand morao da nastrada. Posledice tog događaja se još osećaju i o njima će se još dugo pričati.
