Neko bi mogao reći: “Ma dajte, molim vas, od pčela zavisi svet! Iz kog je to naučnofantastičnog filma?” Ne samo ljudi koji se bave pčelarstvom i koji imaju posebno uvažavanje prema vrednim i korisnim zujalicama, već i prirodnjaci raznih profila uveravaju nas da je planeta bez pčela osuđena na propast.
O tome se sve više govori, a protekle nedelje su Savez pčelarskih organizacija Srbije (SPOS), nemačka Agencija za međunarodnu saradnju (GIZ) i Stalna radna grupa za regionalni ruralni razvoj jugoistočne Evrope organizovali više okruglih stolova na temu borbe protiv trovanja pčela, koje su pre tri godine stavljene na listu ugroženih vrsta.
Opšti zaključak je da vredne i korisne insekte moderna civilizacija, puna zagađivača prirodne sredine, vreba sa svih strana. Kada se o ovom upozoravajućem fenomenu govori, mediji najčešće zbog efektnosti u pomoć prizivaju navodnu rečenicu čuvenog Alberta Anštajna: “Ako pčela nestane sa Zemljine kugle, čovečanstvu ne bi ostalo više od četiri godine života.”
Većina nas laika se sigurno pitamo kako baš od pčela zavisi opstanak živog sveta? Botaničari uzvraćaju da na Zemlji postoji oko 250.000 biljaka cvetnica, koje bez oprašivanja ne bi opstale. U njihovom oprašivanju vetar učestvuje sa 10, a insekti sa 90 procenata. Od broja biljaka koje oprašuju insekti, pčele učestvuju u devet od 10 slučaja! Tako da je računica da bi čak 100.000 raznih biljaka nestalo, dok neke koje bi opstale ne bi više imale prinose kao kada ih oprašuju pčele. Na sve to treba dodati da čovečanstvo već sada broji sedam milijardi duša koje treba nahraniti.
U svakom slučaju, i ako ne pristajete na ove katastrofične prognoze, nesporno je da je uloga pčele u ekosistemu izuzetno značajna. Predsednik SPOS-a Rodoljub Živadinović podseća da je većina divljih oprašivača pobijena insekticidima koji se koriste u poljoprivredi.
– Jedino su pčele preživele jer ih pčelari gaje i čuvaju, te su zato pčele danas posebno značajne. Prvi naučni izveštaji da su pčele postale dominantni oprašivač datiraju još iz 2005. godine, jer je konstatovano da su divlji oprašivači u više od 90 procenata nestali – upozorava Živadinović.
I Vlada Srbije je upoznata sa ovim problemom, pa je novim Zakonom o sredstvima za zaštitu bilja predviđeno da se od 2021. uvede obaveza vođenja evidencije o tretmanima, kao i obuka za svakog ko tretira pesticidima bilo koju kulturu.
Kako je to primetila Hana Nordhaus u knjizi “Pčelarov lament”, “pčele su lepak koji održava čitav agrikulturni sistem na svetu”. Tako bi ove vrednice od svega 100 mg težine mogle da presude umišljenoj ljudskoj civilizaciji koja je u svojoj bahatosti uzurpirala sve prirodne resurse planete.
Prvi u broju košnica
U Srbiji se godišnje proizvede od 6.000 do 12.000 tona meda, zavisno od sezone, kažu u Savezu pčelarskih organizacija Srbije.
– Nismo veliki proizvođač meda na svetskom nivou, ali smo po nečemu prvi na svetu, a to je broj košnica po glavi stanovnika, jer imamo jednu košnicu na šest stanovnika. Istovremeno, koristimo svega par procenata pčelinjih paša, i to je naša velika šansa. Broj košnica u Srbiji lagano raste, u poslednjih deset godina porastao je sa 350.000 na 1.300.000 košnica, a prosečan pčelinjak porastao je sa 29 na 60 košnica – iznosi brojke predsednik SPOS-a dr Rodoljub Živadinović.
Slabo Srbin jede med
Srbi su na dnu lestvice kao konzumenti meda. Prosečno svaki građanin Srbije pojede za godinu dana svega 800 gr meda. Istovremeno imamo najveći broj košnica na svetu po glavi stanovnika. Dugogodišnji pčelar i diplomirani inženjer šumarstva Jeremija Trifunović ima zanimljivo tumačenje ovih, na prvi pogled, kontradiktornih podataka. On tvrdi da Srbin pojede prosečno svega 300 gr meda, a da ostatak odlazi u konditorsku industriju. I broj košnica osporava, jer, kako kaže, nema toliko paše u Srbiji koje bi mogle da namire preko milion košnica.
– Nema paše zato što sve više imamo smanjenje površine pod šumom i drugo, imamo veoma intenzivnu poljoprivredu u Vojvodini, pa i u Šumadiji, koja nekontrolisanom upotrebom pesticida truje pčele. Samo u Kikindi je zbog pesticida ove godine stradalo 1.800 košnica – navodi Trifunović.
Veliki broj košnica u jednom momentu on objašnjava tako što su mladi ljudi, rukovođeni mogućnošću dobijanja subvencija, krenuli u pčelarstvo misleći da je to brza i laka zarada. Ubrzo su shvatili da je to težak posao koji ne trpi odlaganja, pa sada masovno oglašavaju rasprodaju košnica.
