Duže od dve decenije dobrotvori iz celog sveta pomažu siromašnom i teško bolesnom (srce) Vukomiru Tomoviću iz Novog Pazara koji sam, bez ikakvih prihoda i pomoći grada i države, u bedi i nemaštini, brine o paralizovanim i nepokretnim sinovima Ivanu i Predragu.
Kad god su bili u nevolji, kad su ostajali bez hleba, lekova i svetla, Vukomiru, Ivanu i Peđi stizale su, obično u “minut do 12”, povremene donacije iz dijaspore, najčešće iz Australije, koje su ih “vraćale u život” i pomagale im da se prehrane, leče, ugreju i opstanu u svom domu u prigradskom naselju Šestovo koji su im svojevremeno svojim prilozima izgradili naši čitaoci.
Za razliku od ranijih godina, kada su tokom jeseni bar mogli da kupe drva i lekove i izmire dug za struju, pomoć Tomovićima sada je potpuno presahla, poslednju donaciju dobili u maju ove godine, bliži se zima, stižu snegovi i mrazevi, sve je drastično poskupelo, pa Vukomir, Ivan i Predrag sa strahom i neizvesnošću očekuju dane koji dolaze.
– Nama su dobri ljudi iz celog sveta, najviše čitaoci “Vesti”, puno pomogli. Duže od dve decenije pomažu nam da lakše prebrodimo sve nevolje koje su nas snašle, sada smo ponovo bez igde ičega i svaki dan nam je nova neizvesnost i veliko iskušenje. Nesposobni smo za bilo kakav rad, stalno smo po bolnicama, potrebno nam je i puno lekova, a pomoći niotkud – priča Vukomir.
On se nada da ga dobrotvori ipak nisu zaboravili.
– Nadam se da nas dobrotvori ipak nisu zaboravili, da znaju za sve naše patnje i da će nam ponovo pomoći – naglašava Vukomir i ističe da im je, uz sve bolesti koje ih od rođenja prate, mnogo nevolja zadala i korona koju su početkom ove godine jedva prebrodili.
Ova porodica ima i dugovanja.
– Imamo pozamašan dug za struju, bojim se isključiće nam svetlo. Za lekove pozajmljujemo, problem nam je i hrana. Kovid nam je dodatno otežao život, nikuda ne izlazimo i živimo u strahu. I ranije smo bili u velikim nevoljama, ali smo nekako iz njih izlazili, sada smo u još većim – dodaje Ivan Tomović i zahvaljuje se svim dobrotvorima koji su im olakšali život i pomogli da izgrade kuću u Novom Pazaru, a pre godinu dana i da kupe bolja invalidska kolica koja na smenu koriste.
Do pre dve decenije Tomovići su živeli u zabitom Pasijem Potoku na Rogozni, udaljenom od Novog Pazara 35 kilometara. Vukomir i njegova sada pokojna supruga Zorka na leđima su, po blatu, kiši i snegu na leđima nosili Ivana i Predraga kad god su morali u grad. Te potresne slike ganule su tada mnoge naše čitaoce koji su im svojim prilozima pomogli da se sa Rogozne presele u Novi Pazar, u prigradskom naselju Šestovo sagrade kuću i budu bliže lekarima i Specijalnoj bolnici za distrofičare u Novopazarskoj Banji.
– Ceo naš život je jedna velika muka i patnja. Ivan i Predrag nikada nisu prohodali, sada su već u ozbiljnim godinama, trajno vezani za invalidska kolica koja sve teže pokreću, a i ja se bližim osamdesetoj, pritisla me je i teška bolest, ne znam šta će biti sa njima kada mene više ne bude bilo. Nadam se da ih država i dobri ljudi neće ostaviti bez ogreva, hleba i lekova – ističe Vukomir.
Briga o Peđi
Vukomirov mlađi sin Predrag bio je jedno vreme smešten u Specijalnu bolnicu za lečenje obolelih od mišićne distrofije Novopazarska Banja gde je, osim redovnih terapija i lekova, imao i stalnu brigu i negu, što je Vukomiru olakšavalo brigu o drugom sinu Ivanu. Međutim, ova ustanova dugo je bila u kovid-sistemu, pa je većina bolesnika morala da ide kući ili da traži neki drugi smeštaj, što je Tomovićima donelo ogromne nevolje. Vukomir se nada da će se Predrag ponovo vratiti u bolnicu, i povremeni boravak u ovoj ustanovi puno bi mu značio.
Katarina treća rana
Nisu Ivan i Predrag jedine muke i bol nesrećnog Vukomira Tomovića. I njegova unuka 20-godišnja Katarina, ćerka njegovog trećeg (zdravog) sina Zorana i snaje Marije, od rođenja je paralizovana i vezana za invalidska kolica, a kako je mlađa od stričeva Ivana i Predraga, njeni roditelji još se nadaju da će bar za nju biti leka i da će prohodati.
– Bog je tako hteo, sudbina se poigrala sa nama. Katarina mi je treća rana, i oni su, kao i mi, stalno po bolnicama, ne mogu da nam pomognu, a ni mi njima – žali se Vukomir.
