Zločin u Srebrenici je u Evropi i SAD dobio status koji nema niti jedan genocid počinjen tokom 20. veka. Nije samo reč o suđenjima optuženima za ratne zločine.
Gotovo celokupno ratno vođstvo Republike Srpske osuđeno je za najteže zločine ili isključeno iz politike. Iako su srpske žrtve u građanskom ratu srazmerne njihovom udelu u ukupnom stanovništvu Bosne i Hercegovine, neuporedivo više srpskih vojnika je optuženo za ratne zločine.
Odnos dosuđenih kazni, ponekad za ista dela, meri se u odnosu 1:25 na štetu osuđenih Srba. Srpski narod je kažnjen i time što mu nije dato ono sveto pravo koje je dozvoljeno Bošnjacima u Bosni i Albancima na Kosovu – osporeno im je pravo na državu, a u budućnosti, reklo bi se, i na bilo kakvu autonomiju.
Kad je reč o zločinima, iako su ustanove u Sarajevu 2005. zaključile da je broj ratnih žrtava muslimana skoro trostruko niži nego što se ranije tvrdilo (Ričard Holbruk, videli smo još 2008, javno je ponavljao ranije brojeve), svako ko bi iz Banjaluke ili Beograda nekakvoj analizi podvrgao događaje u Bosni i Hercegovini, a posebno u Srebrenici, u ozbiljnoj je opasnosti da ga proglase osobom koja "negira genocid i opravdava holokaust".
Istina je osnova svakog velikog dela. Pokajanje ne može biti zasnovano na propagandi i podršci nacionalizmu ili šovinizmu drugih naroda. Ne samo ponovno sagledavanje genocida nad srpskim narodom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, već i njegovo otvoreno negiranje, nipodaštavanje i otvoreno političko zanemarivanje stoje u političkim temeljima savremene Hrvatske i Bosne.
Namera da neporeciv zločin u Srebrenici bude naknadno mitologizovan i iskorišćen u rušenju Republike Srpske i daljem komadanju Srbije, ne donosi samo štetu srpskom narodu, već i žrtvama zločina u Srebrenici. Ta šteta nije samo moralna. Primer Jasenovca i Srba iz Hrvatske više je nego upozoravajući.
Vlada Republike Srpske je prošle sedmice donela odluku da prihvati Projekat "Istraživanja događaja u Srebreničkoj regiji od 1991. do 1995". Vlada Srpske jasno je stavila do znanja da ne opovrgava niti umanjuje zločin. Srpskoj je potrebna istina.
Iz istog razloga slične poslove preduzimale su i druge vlade, uključujući holandsku.
Kakve su to istine koje posle svega još uvek nisu dovoljno rasvetljene? Pre svega, reč je o detaljnoj rekonstrukciji događaja koji su tokom dve sedmice jula 1995. doveli do smrti nekoliko hiljada srebreničkih muslimana.
Koliko je žrtava pogubljeno, koliko je izginulo prilikom povlačenja, ko je odgovoran za pogubljenja i kršenja pravila i običaja rata? Da li je postojao prethodni plan za izvršenje zločina nad narodom Srebrenice? Kakva je uloga vojnog i političkog vođstva Republike Srpske?
Kakva je uloga velikih sila koje nisu izvršile demilitarizaciju Srebrenice baš kao što je, za razliku od Goražda 1993. i Bihaća 1994. godine, nisu ni zaštitile? Šta se u Srebrenici događalo od 1991. do 1995, a kako su tekli događaji 1941. godine? Kolike su žrtve srpskog naroda u Srebrenici i Bratuncu u razdoblju od 1992. do 1995. godine?
Sva ova pitanja su neophodna zbog moralnog održanja srpskog naroda. Mi ne možemo očekivati istinu i pravdu od onih koji zloupotrebljavaju zločine nad sopstvenim narodom.
Teško da bilo čemu dobrom možemo da se nadamo od velikih sila koje su i same bile strana u ratu, koje nisu želele "muslimansku državu" na Balkanu, nisu dozvolile da bude ostvarena ravnopravnost srpskog naroda, ali su znale da situaciju u bivšoj Jugoslaviji iskoriste kako bi ostvarile svoje ciljeve na Bliskom istoku.
Ukoliko SAD i EU ne obore vladu Milorada Dodika, te na silu i protivno međunarodnom pravu ukinu Republiku Srpsku, nesumnjivo ćemo jednom imati prilike da pročitamo izveštaj u kome će biti sažeto srpsko viđenje zločina u Srebrenici.
Što ono bude bliže istini, postajaće univerzalnije i korisnije za naš narod. Najvažnije je koliko će naš narod biti u stanju da izvuče pouke iz ovog izveštaja.
Ovaj izveštaj svakako neće, kakav god bio, promeniti stav koji prema srpskom narodu imaju politička vođstva muslimana, Hrvata, Nemačke, Francuske, Holandije ili SAD. On, međutim, treba da pokaže da smo sposobni za istinu, koja nam možda u političkom pogledu ne odgovara i koja nije prijatna.
Takođe, možda će dokazati da i u sramoti i nesreći možemo biti dostojanstven narod čije vlasti nisu spremne da se zbog novca i moći solidarišu sa nepravdom ili ogreznu u mržnji.
