Prikaz stripa “Betmen: Ludnica Arkam” Granta Morisona i Dejva Mekina u izdanju Darkwood-a
Ludnica Arkam – mesto za kriminalce Gotama sa psihijatrijskim poremećejima, prvi put se na stranicama stripa pojavljuje u Betmenu #258 oktobra 1974. Od tada, u svrhu kontrolisanja broja slobodnih ludaka na ulicama Gotama, služi kao trezor za pripadnike Betmenove galerije negativaca.
Prilično loše obezbeđen trezor.
U petoj knjizi Darkvudove biblioteke Supernova objavljeno je jubilarno izdanje povodom petnaest godina premijere grafičkog romana Granta Morisona i Dejvida Mekina. Pored samog stripa, sadrži i kompletan scenario sa beleškama škotskog pisca, skice i originalne korice Mekina i pogovor Karen Berger, urednice počivšeg Vertiga.
Morison nas u „Ludnici Arkam“ vodi kroz dve priče. U prvoj nam se pripoveda mračna priča Amadeusa Arkama, osnivača institucije za mentalno obolele. Njegov život je od najranijeg detinjstva obavijalo stanje ljudskog duha kome će posvetiti ceo svoj život – ludilo.
Arkamov dnevnik, kao Morisonovo sredstvo pripovedanja, saopštava priču o gubitku prve porodice, pojedene smrću i ludilom, a zatim i kreiranju druge čiji će kraj biti još tragičniji.
Na vrata porodičnog doma, koja je Amadeus Arkam doživljavao kao granicu jednog sveta, posle mnogo godina dolazi Betmen.
Ludnicom Arkam sada gospodare njeni pacijenti predvođeni Džokerom lično. Osoblje drže kao taoce i spremni su da njihove živote menjaju za samo jednu stvar – prisustvo mračnog viteza Gotama među gotičkim zidovima ludnice.
Onog trenutka kada Betmen pređe prag i kada ga Džoker dočeka kao dobar domaćin počinje Morisonova verzija Alise u zemlji čuda, samo još iskrivljenija, potpuno mračna i obučena u bolest. Betmen će sesti, zajedno sa svojim najvećim neprijatteljima, na kauč doktora pisca. Da svi zajedno budu podvrgnuti psihoanalizi koja ne može utvrditi ništa drugo do da su svi zajedno ludi. I Alisa (Betmen) i svi u svetu u koji je kročila.
Arkam putuje svojim žiletima, noževima i slomljenim staklom posutim putem. Pokušavao je da skrene na neku lakšu stazu, ali je sudbina nije dopustila da ne stigne na kraj one gde čeka Betmen. Betmen kakvog mnogi ne poznaju. Betmen koji ubija. Betmen koji je uplašen od same pomisli na ludilo. Ali opet, Betmen koji je siguran da samo snagom svoje volje potpomognut svojim načelima, može da se bori protiv zla koje bljuje haos.
Džoker kod Morisona ima ulogu Vergilija. Tu je da vodi, da pokaže svoj superzdrav razum. Ostali su tu da ga iskušaju. A Dvoliki je tu da donese konačnu odluku.
Dejv Mekin je najbolji izbor za priču ove veličine i ove ozbiljnosti koja je u suštini ludilo začinjeno magijskim primesama. Njegova atmosfera mraka i nejasnosti kojom nameće da sami izvedemo neke zaključke unapredila je na izvestan način Morisonov scenario.
A opet, sam taj scenario može da bude delo za sebe. Škot je pisao bogato, obraćajući se svima, a ne samo crtaču kome pojašnjava svoje ideje. Kao što dramski tekst ima svoj život i kada predstava nije na daskama koje život znače, tako i ovaj scenario može samostalno da egzistira terajući čitaočev um da scene doživljava i na drugačiji način od Mekinovog.
