Bespomoćni u zabiti

Vesti

Mnogo je bolesnih i siromašnih staraca u zabitim selima Raške oblasti, koji godinama i decenijama žive sami, najčešće bez ikakvih prihoda i pomoći, i jedva uspavaju da se prehrane, kupe lekove, plate struju i obezbede brašno i ogrev za zimu. Većina njih godinama nije videla lekara, niti ima zdravstvenu knjižicu, opstaju zahvaljujući dobrim komšijama, rođacima iz susednih sela i humanim ljudima iz celog sveta među kojima je i puno naših čitalaca.

Da dočekaju proleće

Nažalost, ima i onih kojima, iako su već godinama štićenici našeg Humanitarnog mosta, niko vrata ne otvara, koje je dražava odavno “zaboravila” i koje pred svaku zimu, pa i ovu, strepe hoće li preživeti snegove i mrazeve i dočekati proleće.

Sa takvim brigama suočavaju se i usamljeni i delimično šlogirani starina Miloš Marković, jedini žitelj napuštenog i siromašnog sela Pavlje na Goliji, i bolesna i nepokretna baka Stana Minić koja živi sama u zabitom Dragočevu na vrhu Rogozne. Mnogo ljudi zvalo nas je ovih dana i molilo da ih ponovo posetimo, da saslušamo njihove muke i da pozovemo dobrotvore iz belog sveta da ih “ne zaboravljaju” i da im pomognu.

Starina Miloš Marković, o čijim nevoljama smo poslednjih godina više puta pisali, živi u ubogom kućerku bez vode i svetla, spava na starom metalnom krevetu, oskudeva u svemu i obraduje se samo kada mu, najčešće iz dijaspore, stigne po neka donacija dobrotvora, ranije ih je bilo više, mogao je bar da se leči i prehrani, tokom ove godine stiglo mu je samo stotinak evra.

– Da ne gladujem i da se ne smrzavam, to su mi jedine želje – ističe Miloš i naglašava da je, što se pomoći tiče, “sve stalo” i da ga je ovoga leta spasla rođaka iz Kragujevca koja ga je lečila i privremeno smestila u jedan tamoššnji starački dom, krajem leta ponovo se vratio u Pavlje, u muku i neizvesnost. Nada se da će mu dobrotvori poslati još neku pomoć, da kupi lekove, da se ugreje i da “održava dušu”, više mu, kaže ne treba, unapred je zahvalan na svakoj pomoći.

Dobre komšije

Sa sličnim, možda još i težim nevoljama, jer je već tri godine nepokretna, suočava se i starica Stana Minić iz zabitog Dragočeva na Rogozni koja dve decenije živi sama i opstaje zahvaljujući čitaocima “Vesti” i dobrim komšijama i rođacima iz susednih sela. Dobrotvori iz Australije svojevremeno su joj kupili krevet, dušek, frižider i televizor, pred svaku zimu dobijala je puno brašna i lekova, bilo je i ogreva, pa nije strahovala od studi i smrzavanja.

Za razliku od nekih prošlih vremena, kada je baka Stani redovno stizala pomoć dobrotvora iz dijaspore, koja joj je omogućavala da mirno spava, tokom ove godine stigla joj je samo donacija iz Švajcarske, pomoć od 200 franaka brzo je potrošila za lekove i struju, u Novom Pazaru nije bila dve i po decenije, lekara je poslednji put srela pre deceniju i po kada je vojska organizovala posete starima u planinskim selima.

Da mi rođaci povremeno ne donesu hleba i mleka, skapala bi od gladi, dok sam bila na nogama bar sam imala drva i šporet sam mogla da naložim, i tri kokoške da nahranim, sada je i to problem, najveća muka je kada napadaju veliki snegovi, kad sam danima zavejana i kada ni komšije iz susednih sela ne mogu da me posete – priča starca i ističe da se navikla na zavijanje vukova oko kuće i život u bedi i samoći.

Za lekove

Televizor mi je jedina veza sa ostalim svetom, a dobrotvori iz dijaspore jedina nada, puno sam im i zahvalna, prehranjuju me, leče i produžavaju mi život, slali su mi za lekove i spasavali me u poslednjem trenutku, bog im dao sreće i zdravlja, nadam se da će se neko javiti i pomoći mi, ponovo sam u vrlo teškoj situaciji i velikom strahu, zima je na pragu, ništa nisam spremila, niti imam od čega, moja jedina nada je ljudska dobrota – poručuje baka Stana.

Domovi za stare

Među stotinu stalnih i dugogodišnjih štićenika našeg Humanitarnog mosta u jugozapadnoj Srbiji i Raškoj oblasti najviše je usamljenih, teško bolesnih, siromašnih i potpuno nemoćnih staraca koji, poput Miloša i Stane, ovih dana, uplašeni od dolaska zime i potpuno nespremni, traže pomoć koju najčešće nema ko da im pruži. Mada im čitaoci “Vesti” i humanitarac Hido Muratović pomažu godinama i decenijama, mnogi od njih umiru u bedi i samoći, često nema ko ni da ih sahrani. Svi apeli nadležnim i državnim i opštinskim institucijama da se mnogo ozbiljnije pozabave ovim nevoljnicima, da ih povremeno posete i da neke smeste u domove za stare do sada su ostajali bez rezultata.