Beskućnici s osmoro dece

OD NAJMLAĐEG DO NAJSTARIJEG: Nešići na okupu

Naselje Kula, na brdu, poviše Vladičinog Hana, u najsiromašnijem gradu u Srbiji. Odozgo puca vidik na grad. U strmoj, tesnoj ulici dočekuju nas deca, veselom grajom se okupljaju oko terenskog vozila. Teško ih je prebrojati na prvi pogled – jedni su iždžikljali, a ostali jedno drugom do uveta. Svi su Nešići, od oca 43-godišnjeg Gorana i majke Negoslave, tri godine mlađe. Ulazimo u visoku nedovršenu kuću, nakalemljenu na strminu, u useku brda. Penjemo se stepenicama. Soba prostrana, pa kuhinja i još jedna soba; kupatilo je bez pločica, ali s kadom, tekućom vodom…
– Nije naša – uzdiše Negoslava. – Od bliskih rođaka je, dali nam da se služimo. Gledam da je čisto, da trun prašine nema, zbog dece, svih nas – dočekuje nas domaćica. Upoznajemo njihovo osmoro dece. Najlakše je tako što ih Negoslava postavlja na kauč, od najstarijeg do najmlađeg koga ona drži u rukama. Kreće prozivka: Milan – 14 godina, Aleksandra – 13 godina, Luka – 10, Vesna – osam, Andreja – sedam, Jelena – pet, Lena – tri i najmlađa Dunja koja ima 15 meseci. Razliva se smeh u sobi, deca vesela. Neko je sito, neko bi moglo nešto da pojede, a ima i gladnih. Lena traži komad hleba.
– Hleba uvek imamo. Mesim i pečem u tepsiji, mora da ima, to ih zasiti, a i zavara glad kada nemamo dovoljno hrane. Mada, retko se to dešava – kaže Negoslava.

Boli snaga
Goran, glava kuće, radi u šumi.
– Nema vremena za goste – kaže kroz smeh njegov prvenac Milan koji se sprema da krene u susret ocu koji u obližnjoj šumi radi kao najamnik. – Onako visok, koščat, povijena mu leđa od izvlačenja drveta, bukovine i hrastovine. Sve poslove radi, seče testerom drveće, kastri grane, seče na debla, rastavlja sekirom u cepanice, izvlači na put, tovari u kamione. Dnevnica je oko 18 evra, a to je za nas puno. Posla nema stalno, a ne bi ni mogao svaki dan, naporno je, umara se, bole ga ruke, kosti, snaga – veli Negoslava.
Novac njen muž donosi kući, a uveče se dogovarju šta će kupiti. Hrana i odeća su na prvom mestu.
– Dobar je čovek, moj Goran. Ne pije, zna da rakija rastura kuću. Hvala dragom Bogu, podario nam ovu dečicu zdravu, čilu i veselu. Kuća nam je otvorena, smeh u nju caruje, a meni nije teško da rađam jer ih volim. Šta ima draže od dece na svetu? Za mene ništa! Zato ih čuvam kao malo vode na dlanu. Obaveza jeste velika, ali ne žalim se. Radim po kući, po ceo dan sam oko šporeta, kad pretekne vremena idemo u Goranovo rodno selo Urvič, koje je između Hana i Džepa. Brdsko-planinsko je, tamo su njegovi ostareli roditelji, imaju jednu kravu, hranimo je kako bismo imali mleka za decu i malo sira. Sadimo i baštu, pa šta rodi. Kad nema gradobije, rađa se pasulja, krompira, kupusa, paprika, paradajza… Nije dovoljno, zato Goran prinosi iz nadnica, pridodaje za brašno, so, šećer, zejtin. Od svega pomalo, a ja delim, kako znam i umem, kao oni čarobnjaci, i kad nema, mora da ima – smeje se Negoslava.
Starija deca idu u školu u Hanu. Milan je u osmom razredu, nema jedinica, mada nema još ni petica. Aleksandra je u sedmom, bori se da bude vrlo dobra, Luka je u četvrtom, Veljko u drugom, a Andreja u prvom razredu, i oni su zapeli da budu odlični. Jelena i Lena su u predškolskom i vole da crtaju, stalno traže blokove i bojice.
– Knjige dobijamo besplatno, pošto niko nije za stalno zaposlen, a ne plaćamo ni predškolsko. Imamo socijalnu pomoć i dečji dodatak, i to sve donese ukupno oko 200 evra. To nam mnogo znači jer moramo da platimo struju i ostale dažbine. Problem su odeća i obuća za decu. Ne mogu da tražim od drugih, od kućnog posla godinama nisam sišla do Hana, do centra varoši, tamo odem jedino kad se porađam.

Pasulj i đuveč
Svakodnevno se kod Nešića mesi okrugli hleb. U velikoj šerpi uvek se krčka nešto za ručak.
– Jela su glavna na stolu: pasulj, krompir, čorbe, variva, paprikaš, đuveč i tako… Mnogo drugih jela nisu probali, ali šta im fali? Ništa! Jedu hleb namazan svinjskom mašću, posoljen, pa hleb na koji stavim odozgo malo šećera i – gledajte ih, pucaju im obrazi od crvenila! Igraju se, čuvaju i paze međusobno. Mnogo mi pomažu starija deca, naučili smo ih da vode računa o mlađim. Evo sada, kada moram nešto da radim, Luka čuva najmlađu bebu Dunju. Navikla se na njega, grli ga, kod drugih hoće da zaplače. Tako je bilo oduvek, svako od starijih je imao obavezu da čuva mlađeg. Zato se slažu, nikad se ne biju. Ovi mlađi trče kod starijih, grle ih, ljube, traže da ih uzmu u ruke… Pa, kako da ne budemo srećni – ističe Negoslava.
Ovoj porodici nedostaje puno toga materijalnog, ali ljubavi imaju napretek. Deca rastu, menja se hladno vreme toplim, a njima je potrebna garderoba. To im stvara najveće probleme, pa vode i svesku u kojoj pišu šta treba kupiti, po redu. Nema za sve u isto vreme.
– Eh, kad bi Goran našao neki stalan posao, lakše bi bilo. Plate su male, ali sigurne. Nadničarenje je povremeno i s vremenom, a stalan posao donosi sigurnost i olakšanje. Ovako, neizvesnost nas ubija, ali da bismo opstali, decu izveli na put živu i zdravu, mislimo samo na sutrašnji dan. Gde da planiramo za nedelju dana? To bi nas uvelo u boleštine – kaže Negoslava. – Nikad ne bismo otišli u narodnu kuhinju, tamo idu nevoljni, oni koji nemaju nikakvog izlaza, bolesni koji ne mogu da rade i sami gledaju sebe. Goran ne da, kaže, nismo prosjaci. Mi imamo po deset prstiju, volju, želju, snagu, a to malo što prihodujemo ako je sloga u kući, veliko je.
Deca su se zaigrala i jedno drugom skaču u ruke, na ćukiš, kako viče mala Jelena dok je Milan prihvata na leđa. Brojne nevolje muče ovu porodicu, od toga da nemaju sopstveni krov nad glavom, do nedostatka hrane, odeće i obuće. Ali, oni se ne predaju. Negoslavina je deviza – dece nikad dosta, zar ne?