Može se šef srpske diplomatije hvalisati koliko god hoće da je svom kolegi iz Prištine Enveru Hodžaju pred članovima Saveta bezbednosti UN očitao bukvicu i skresao u brk sve što mu je bilo na pameti, ali teško da će time zaustaviti (i zataškati) diplomatsku ofanzivu Zapada koja vodi konačnom priznanju nezakonito napravljene države Albanaca na tlu Srbije i stavljanju tačke na monolog Brisela koji se još samo u Beogradu tumači kao dijalog sa Prištinom.
Može premijer Aleksandar Vučić i dalje ubeđivati javnost da će "Srbija umeti da zaštiti svoj narod i svoju teritoriju", kako je nedavno poručio obilazeći Merdare nakon ubistva srpskog žandarma Stevana Sinđelića. Ali Merdare, taj, kako primećuje istoričar i bivši diplomata Dušan Bataković, berlinski zid koji je podelio Srbe na one u matici i one u otetom Kosovu, ne veruje više u bajke, a najmanje u one koje priča Vučić.
Može premijer ponavljati u nedogled da će država Srbija u, kako se izrazio, složenim međunarodnim okolnostima biti u stanju da preduzme sve mere i da garantuje stanovništvu punu bezbednost, ali mi znamo da od tih garancija nema ništa i da u njih sumnja i sam Vučić.
Mogu se Dačić i Vučić beskonačno slikati sa otimačima Kosova i njihovim međunarodnim sponzorima navlačeći osmehe na svoje obraze, da bi grupni portret izgledao što uverljiviji. Ali uverljivije su činjenice, međutim, one ne izazivaju osmehe nego suze. Jer, Kosovo su počeli da napuštaju i Srbi sa severa, oni što su bili najuporniji u nameri da se ne daju isterati. Ali ih je slomilo. Što hapšenja i poternice, što izneverena očekivanja i neispunjena obećanja Beograda.
Jedno od njih je i takozvana zajednica srpskih opština u čije skoro formiranje su ih ubeđivali Dačić i Vučić nakon što su prethodno pristali na ukidanje institucija države Srbije na severu Kosova.
Može Vučić još neko vreme mahati projektima o gradnji železnice do Tirane i autoputa do Prištine kojima, uz navodnu pomoć stranih ulagača, želi Srbiju da poveže sa Albanijom i Kosovom, ali u to malo ko da veruje. Čak ni Angela Merkel, ma koliko na TV snimku izgledala zainteresovana za mape srpskog premijera koje je nedavno pokazivao učesnicima konferencije o zapadnom Balkanu u Berlinu.
Ma koliko se trudili, ni Dačić ni Vučić nikada neće moći da nas ubede da stavljanjem svojih potpisa na briselske papire nisu prekršili Ustav Srbije. U to više ne veruju ni oni koji su za njih glasali.
Čelnici prethodne vlasti na čelu sa Tadićem, ma šta mi mislili o njima, ignorisali su svojevremeno grube i glasne zahteve nemačke kancelarke da Beograd prepusti Srbe sa severa Albancima. Aktuelna vlast je to uradila ne trepnuvši okom i darovala Prištini preostali srpski suverenitet na Kosovu čime je taj američki projekat, realizovan uz pomoć Berlina, priveden kraju.
Ostatak Srbije i dalje baulja u magli. Niko ne odgovora na pitanje gde su se zagubili oni silni programi koje su najavljivali Vučićevi momci i devojke, dižući ruke za nove zakone koji navodno poboljšavaju "poslovni ambijent" i dovode u Srbiju silne investitore iz celog sveta? U zemlju čiji je javni dug prešao 70 odsto bruto društvenog proizvoda, u zemlju čiji premijer menja ministre privrede a privredu drži u stanju mirovanja, zemlje čiji premijer još nije krenuo u reforme, ali zato uzima kredite. I svoju neefikasnost brani poplavama.
A predsednik Srbije Tomislav Nikolić? On se pretvorio u Vojislava Koštunicu. Ni u šta se ne meša, glumi neobaveštenost, uveren da će ubedljivo pobediti na narednim predsedničkim izborima jer mu nema ravnog!
