Po oktobarskom suncu, u dvorištu Hrama Vaskrsenja Gospodnjeg u Berlinu okupilo se puno naroda da podrži humanitarnu akciju organizacije Srbi za Srbe.
Ova organizacija je veoma aktivna u Berlinu i posle brojnih uspešnih akcija sada je uvela i nove sadržaje. Tako je mala zelena oaza u okviru našeg hrama postala i oaza humanosti za prikupljanje dobrovoljnih priloga namenjenih ugroženim srpskim porodicama.
Milijana Vračević iz organizacije Srbi za Srbe, koja je bila preokupirana realizacijom ove akcije, ali i veoma dobro raspoložena zbog postignutih rezultata, za “Vesti” kaže da je prikupljeno ukupno 1.534 evra. Ta sredstva odlaze u centralu, odakle se zajedno sa donacijama iz drugih ogranaka pomoć upućuje onima kojima je najpotrebnija.
Druženje uz gulaš i palačinke
– Protojerej-stavrofor Dragan Sekulić nam je omogućio i pomogao da se ova manifestacija ovde održi, a Bog nam je poslao lepo vreme da se okupi puno ljudi, a među njima i mnogo mladih. Prezadovoljni smo akcijom za koju smo pripremili i bogatu trpezu. Dosadašnji Palačinka parti prerastao je u Druženje uz gulaš i palačinke, da bi gosti imali kompletan doživljaj. Prijatelji naše organizacije dobrovoljno su pripremali i donosili hranu od koje sav novac ide za donacije. Gosti su davali novčane priloge i nezavisno od gastronomske ponude, a bilo je veliko interesovanje za majice i suvenire sa motivima naše organizacije. Piće i kafu je obezbedio Hram Vaskrsenja Gospodnjeg, a novac takođe ide za donacije – navodi Vračarevićeva.
Ona dodaje da se ova akcija održava dva puta godišnje, po jednom u svakom od berlinskih hramova SPC.
Pomoć znanima i neznanima
Saša Cvetković je u Berlin došao pre dve godine i četiri meseca sa suprugom i ćerkama. Koristi svaku priliku da se nađe i sedne sa našim ljudima:
– Već posle mesec dana u Berlinu sam se osećao kao kod kuće. U Leskovcu smo živeli od mog bavljenja muzikom, zahvaljujući kojoj sam proputovao Srbiju uzduž i popreko. Na početku sam ovde radio razne poslove, ali sam se pre dva meseca pridružio supruzi u medicinskoj struci. Povremeno sam i ovde svirao, ali sad ipak moram više da se posvetim glavnom poslu. Živa muzika među našim ljudima nije toliko tražena, čak mislim da tim poslom može više da se zaradi u Srbiji. Kad god nam obaveze dozvole, dolazimo svi zajedno u crkvu. Ovakve humanitarne akcije su važne jer treba da mislimo na naše u zavičaju, i one koje poznajemo i one koje ne znamo. Ako možemo da im pomognemo, to njima uvek dobro dođe. Time im šaljemo i poruku da smo uvek uz njih.
Saša se sa kolegom Ivanom Petrovićem družio prvo na poslu, a potom i kod Hrama Vaskrsenja Gospodnjeg, a Ivan kaže:
– Deo školovanja sam proveo u Novom Sadu, ali sam posle toga imao malo kontakata sa našim ljudima ovde u Berlinu. Znanje srpskog jezika stečeno u Novom Sadu sačuvao sam pre svega zahvaljujući majci. Od kako sam se nedavno prekvalifikovao u medicinsku struku, na poslu sam prvi put upoznao veću grupu naših ljudi. Nisam do sada čuo da se ovako nešto organizuje, zaista sam oduševljen i atmosferom i mogućnošću da se našim ljudima pomogne.
Domaća atmosfera
Miroslav Kepić se podseća na rodno Rudo i naglašava da je lepše tamo nego u Nemačkoj, ali se iz finansijskih razloga mora raditi ovde:
– Dolazimo u crkvu svaki drugi, treći vikend, zavisno od posla, jer radim i dodatno vikendom u ugostiteljstvu. Čim smo došli, odmah smo kupili za svakog po majicu, duplu palačinku i dupli sok – napominje Miroslav, zadovoljan što sa troje dece uživa u domaćoj atmosferi.
Nikola Nešković, jedan od mlađih među prisutnima, ponosan što od sopstvenog rada već može i drugima da pomaže, kaže:
– Došao sam pre godinu i po dana iz Ivanjice, radim u građevinarstvu, na poslovima suve gradnje. Posao sam našao preko oglasa, pa sam se obreo u Berlinu, iako ovde nisam nikoga znao. Prvih par meseci je bilo teško, dok se malo stvorio neki krug ljudi. Sada imam dosta prijatelja, pomažemo se, družimo i sve je lakše. Okupljamo se uvek kada nam radne obaveze dozvole i drago mi je da od svoje zarade mogu da odvojim nešto i za one kojima je najpotrebnije.
U dvorištu hrama smo zatekli i Miroslava Bilbiju sa sinom, poznati berlinski advokat Zoran Stanojević je sa prijateljima razmenio utiske o poseti ruskog premijera Medvedeva Srbiji. Biznismen Branko Radulović je iskoristio retko slobodno vreme da se sa suprugom, ćerkama i njihovom drugaricom pridruži humanitarnoj akciji.
Iskustvo iz Pariza
Slađan Anđelović
Humanitarnoj akciji je prisustvovao i Slađan Anđelović, ataše Ambasade Srbije u Berlinu. U Berlinu će, kao što je propisano, ostati samo tri godine, a priseća se i svojih službovanja i humanitarnih akcija u drugim zemljama:
– Uvek nastojim da podržim prikupljanje pomoći koja se upućuje najugroženijim u našoj zemlji. Puno posla imali smo 2014. kada su nas zadesile katastrofalne poplave. Tada sam službovao u Parizu, a ambasada se angažovala da koordinira prikupljanje i transport pomoći koju su brzo i u velikom broju prikupili naši ljudi. Bio je veliki izazov, ali smo u najkraćem roku uspeli da dostavimo pomoć do ugroženih područja – kaže Anđelović.
Redovni učesnici
Porodica Nikolić
Programer Darko Nikolić je došao sa sinom Lukom i suprugom koja očekuje nostrifikaciju diplome Pravnog fakulteta kako bi mogla da posreduje između srpskih i nemačkih firmi.
– Mi smo na svakoj humanitarnoj akciji. Ovog puta smo donirali nešto pribora za posluženje, a supruga je učestvovala i u pripremi hrane. Tokom nedelje radim posao koji volim, ovde se osećam priznato i prihvaćeno i dosta se družimo sa našim ljudima. Redovno se okupljamo oko crkve i primetno je da svakog ko dođe, posle liturgije očekuje i dobro druženje, što je mnogima dodatni bitan razlog da se tu nađu.
Svi doprinose
Joca Kastelić je došao pre 20 godina iz Zrenjanina, a o životu u Berlinu kaže:
– Za ovo vreme prošao sam sito i rešeto, a tek sam sa našom ženom uspeo da se skrasim i da dobijemo dete. Radim kao bravar u fabrici, a vikend je rezervisan delom za rad u ugostiteljstvu, a delom za druženje sa našim ljudima. Imam puno kolega na poslu koji su iz Srbije, sa kojima se viđam svaki dan, ali se družimo i van posla. Podržavamo ovakve humanitarne akcije i uvek smo spremni da pomognemo koliko je u našim mogućnostima. Moja žena i svastika su se ovoga puta angažovale oko pripreme hrane, a ja sam doneo aparat za palačinke.
Važno je da se okupljamo
Miroslav Bilbija je još pre 40 godina kao beba došao iz Bihaća i sada radi kao električar i programer:
– Pokušavam da što češće učestvujem na ovakvim manifestacijama, ali ne uspevam uvek zbog obimnog posla. Mnogo je važno da se okupljamo, družimo, da ne izgubimo kontakt jedni sa drugima, a i da ne zaboravimo odakle smo. Podržavam prikupljanje humanitarne pomoći i danas sam zbog toga i došao. Skupilo nas se dosta, ali smo i inače brojni u Berlinu i to je jedan veliki potencijal.
