Elem.
Ako si premijer; ako, evidentno, nisi priglup (naprotiv), pa izjavljuješ da Srbija podržava suverenitet Ukrajine (sa sve Krimom), ta ti se ne može oprostiti. Ni u Moskvi ni u Srbiji. Baš me, zato, živo golica kako ćeš to objasniti Vladimiru, nasamo i u četiri oka, kad stigne u Beograd.
Ukrajina je, raspadom Sovjetskog Saveza, prvi put u istoriji postala nezavisna, suverena država. Nikada pre toga. Na teritoriji onoga što se danas naziva Ukrajinom, bila je, od davnina, Rusija. U to davno vreme ime joj je bilo Kijevska Rus. Ta Kijevska Rus će, tokom vremena, postati duša i srce ruskog nacionalnog identiteta. Veliki Knez te Kijevske Rus, Vladimir, će još 998. godine primiti veru pravoslavnog hrišćanstva – dušu i srce Rusije.
Premijer jedne zemlje ne mora da zna – ali nije na odmet da zna – kako je posle Vladimira sedište Rusije odlazilo u Novgorod, pa u Moskvu, pa u Sankt Peterburg i – najzad – ponovo u Moskvu.
Tokom vremena, a naročito nakon mongolskog osvajanja katoličke Poljske, Litvanije, Švedske i Austrije, deo Ukrajinaca se našao izvan granica Carske Rusije i bio prinuđen da prihvati i Uniju sa Rimom.
Današnja takozvana Ukrajinska crkva ima pravoslavne obrede, a priznaje papu. U Ukrajini, trenutno prostorno najvećoj evropskoj zemlji, svega četiri miliona – ili osam posto ljudi -predstavljaju populaciju grko-katolika. Ovo su, uglavnom, oni koji su 1941. godine raširenih ruku dočekali Hitlerove trupe na njihovom "prodoru na Istok" (Drang nach Osten) prema Moskvi.
Ostatak odrođavanja Ukrajine od Majke Rusije pripada Gruzijcu, Staljinu: derusifikacija Ukrajine biće impresivno izvedena. U vreme Carske Rusije u Kijevu je, na primer, živelo 70 posto Rusa. A već za vreme Staljina Ukrajinci postaju većinski narod u zemlji. I već na početku Drugog svetskog rata, Hitlera u pounijaćenom Lavovu dočekuju cvećem.
Staljin će im to dobro zapamtiti, ali će pre toga – 1932-1933. njegova sovjetska vlast da im takozvanom kolektivizacijom, inscenira glad genocidnih razmera, u kojoj umire 7,3 miliona Ukrajinaca. Ironija u tragediji je da su od prisilne kolektivizacije i takozvanog gladomora nastradali istočni i centralni, ruski delovi zemlje, dok danas zapadni, evroatlantski nastrojen deo zemlje, nije bio pogođen, budući da je tada bio u sastavu Poljske i Čehoslovačke.
Uporedo sa genocidom tekla je i derusifikacija Ukrajine – masovno izmeštanje seljaka na istoku u gradove, stvoriće od tih gradova ukrajinske, umesto ruskih duhovnih centara.
Do boljševičke revolucije (1917) ruski narod se delio na Velikoruse (današnja Rusija), Beloruse (Belorusija) i Maloruse (današnji Ukrajinci). A onda je Nikita Hruščov, kada se jednog jutra u Kremlju probudio na levu nogu, poklonio, ničim izazvan, Ukrajini celu državnost (do tada je bila samo republika u sastavu SSSR) sa sve Krimom koji je Putin, sada, vratio tamo gde i pripada – Matuški Rus.
Naš predsednik vlade, zatravljen Evropskom unijom i omamljen atlantskom erotikom, džentlmenski priznaje sada Ukrajini nekakav suverenitet koji nikada nije ni imala, sve do arbitrarne sovjetske odluke, pa će, bojim se, morati da, kada se u Beogradu sretne sa Vladimirom, objasni zašto bi dotični Vladimir morao da vrati Krim tamo gde mu, od onog tamo Vladimira, nikada nije bilo mesto.
I kako to premijer misli i sa čijim pristankom u Srbiji da nekakav suverenitet boljševičke, majdanske i evroatlantske Ukrajine prizna pored žive i zdrave ruske pravoslavne Ukrajine koja je, sa izuzetkom sovjetskog incidenta – bila vazda, zajedno sa Kijevskom Rus – Rusija i samo Rusija. Od onog Vladimira do ovog Vladimira.
