Zato, kako kaže, svaki put produžava datum avionske karte za povratak.
Otišla kao dete
– Imala sam samo šest godina kada se moja porodica odselila u Kanadu. Pričaju da sam onako mala molila da me ostave kod baka. Nastanili smo se u Misisagi, nadomak Toronta, i odmah sam krenula u prvi razred. Odbijala sam da govorim engleski, pa je moja baka Mirjana Burcov, profesor engleskog jezika, koja je 25 godina predavala u Zemunskoj gimnaziji, morala da dođe u pomoć da mi drži časove – sa osmehom se priseća Sonja, koja je jedina u porodici i sa majčine i sa očeve strane rođena u Beogradu, a ne u Zemunu kao oni, pa se zato stalno šale da je crna ovca u porodici.
Daljina i brojne obaveze roditelja učinile su da su dolasci u Srbiju bili sve ređi, a tako je i njen srpski jezik postajao sve lošiji.
Kuma– Ovog leta imala sam čast da krstim jednu lepoticu Milu, najlepšu devojčicu u San Dijegu, ćerku Sandre i Milana Bačkonje, ali to nismo obavili tamo nego ovde u predivnoj Crkvi Svete Petke na Kelemegdanu – kaže ponosna kuma, koja je i ovog puta produžila avionsku kartu i nastavlja boravak u Srbiji. |
– Kao i većina naše dece, iako roditelji postave pitanje na srpskom, brat i ja smo odgovarali na engleskom jeziku. To se pojačalo kada smo se preselili u Ameriku. Za mene je to bio dodatni šok jer sam se taman privikla na Kanadu. Ali, moj otac je dobio ponudu za posao koja se ne odbija. Spakovali smo se i nastanili u Kaliforniji 1997. godine, koja je za njega kao diplomiranog inženjera elektrotehnike i stručnjaka za IT obećana zemlja. Nekoliko godina nismo dolazili na raspuste, a kada smo prvi put došli, ja sam nastavila redovno da se vraćam i moj boravak u Srbiji su sve češći i duži. Zvuči neverovatno, ali kao da nikada nisam odlazila jer me je sačekalo društvo iz detinjstva, iz vrtića i komšiluka i to me čini srećnom.
Srpski govori tečno
Njen srpski jezik sada je perfektan, a za to je zaslužna ljubav.
– Doduše, bivša ali fatalna. Danas vezem svoj maternji jezik i to ne samo da ga pričam, nego ga i pišem! To je bio moj najsrećniji period u životu, i dva puta godišnje sam letela za Beograd – smeje se ova lepa i šarmantna devojka, i dodaje da joj je znanje srpskog jezka pomoglo u poslu.
– Radim kao akaunt menadžer u vodećoj svetskoj firmi za sisteme za navodnjavanje i luksuzno osvetljenje, a moja teritorija su Bliski istok i Istočna Evropa. Naravno, komunikacija je na engleskom jeziku, ali desi se da mom sagovorniku ponestane neka reč, kao što se desilo jednoj ženi iz Slovenije i ja sam joj pomogla na srpskom a ona oduševljeno rekla: "Pa vi govorite naš jezik!" To mi je baš godilo, to što joj se otelo – naš jezik.
Po Sonjinim rečima, Srbija je po mnogo čemu drugačija od Kanade, a Kanada od Amerike.
– Druženja su drugačija. Ma kako da se u Srbiji teško živi, ljudi su obrazovani, mladi pričaju o raznim temama, od umetnosti do SPORTa, dele se iskustva, ima šta da se čuje i nauči. Druženje u Kanadi i Americi se odvija vikendom i to se unapred planira. Ipak, u Kanadi sam se vremenom osetila kao kod kuće jer je bilo dosta našeg sveta i svi smo imali zajednički imenitelj, a to je da smo emigranti. U Americi je drugačije. Nikada neću zaboraviti moj prvi dan u školi kad smo se tamo preselili.
Ljubav prema umetnostiSonja je odrasla u kući gde se negovala ljubav prema umetnosti, tako da je i ona pohađala baletsku i muzičku školu gde je svirala klavir i flautu, i veliki je ljubitelj operske umetnosti. |
– Profesorka je pitala da li ima neko ko nije rođen u Americi, samo sam ja podigla ruku i svi su me gledali kao u čudu. A onda je pitala da li ima neko ko nije rođen u San Dijegu, javilo se samo njih troje. Tamo žive maltene isključivo Amerikanci. Ima i naših ljudi, ali nedovoljno da bi neko otvorio prodavnicu sa našom hranom ili restoran sa našim specijalitetima, kako to postoji u svakom većem gradu u Kanadi. Ipak, imamo dve crkve, staru u Eskondidu i novu u San Dijegu – kaže Sonja.
