Naime, on je pre desetak dana dobio rešenje Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine da se isporuči Hrvatskoj na osnovu crvene interpolove poternice i pored činjenice da je samo nekoliko godina ranije Holandija odbacila ovu poternicu kao neosnovanu.
– Apelacioni sud je već jednom poništio tu odluku Višeg suda, ali pre desetak dana je doneta nova – istovetna presuda da me izruče. Advokat je opet uputio žalbu, a ja bih voleo da se ovo već jednom završi. Ako treba da mi se sudi neka mi se sudi, ali u Srbiji. U ovoj zemlji niko ne želi da me sasluša. Kao neko kuče lutam beogradskim ulicama i više ne znam kome da se obratim, jer nikoga ne zanima što sam nevin – počinje svoju potresnu ispovest Šljubura.
U logoru u OsijekuOvaj nesrećni čovek je 1992. godine pet meseci proveo u zatvorima u Slavonskoj požegi i Osijeku samo zato što je Srbin. |
Rodom iz Slavonske Požege, početkom sukoba u Hrvatskoj bio je predsednik Mesne zajednice u naselju Bapska kod Vukovara. Međutim, mada je u Hrvatskoj živeo sve do 1999. godine, tek 2007. godine je saznao da je na crvenoj interpolovoj poternici i to zbog ratnih zločina počinjenih tokom rata.
– Još 2004. godine preko "Vesti" sam pročitao veliki spisak Srba koje Hrvatska navodno traži. Tu sam pronašao i svoje ime uz komentar da sam "fizički i psihički maltretirao civilno stanovništvo". Kako znam da nikoga nisam ni taknuo, a kamoli rekao neku ružnu reč, mislio sam da je to izmišljotina i brzo sam zaboravio ovaj spisak. Međutim, 2007. godine, kada sam se vraćao sa letovanja iz Srbije, holandska policija me je zaustavila na granici jer sam se nalazio na nekoj poternici. U pritvoru sam proveo dvadesetak dana i tu sam i saznao da sam u Županijskom sudu u Vukovaru 2005. godine u odsustvu osuđen na tri godine. I ne samo to, u toj presudi piše da je istraga protiv mene započeta još 1996. godine, a ja sam do 1999. godine tamo živeo i niko me apsolutno nije kontaktirao. Čak sam bez ikakvih problema izvadio njihovo državljanstvo i pasoš – priča na rubu plača ovaj nesrećni čovek koji se za pomoć na kraju obratio i direktoru Veritasa Savi Štrpcu.
NostalgijaRanku su supruga Bosiljka i dvojica sinova, Goran i Zoran u Holandiji. Svakodnevno se čuju telefonom i oni bi da dođu da budu pored njega, ali on ne da. |
Šljubura je u te tri nedelje provedene u holandskom ekstradicionom pritvoru sačekao da njihovo pravosuđe zatraži dodatne dokaze od Hrvatske. Kako ih nije bilo – pustili su ga na slobodu uz izvinjenje.
– Doslovce mi je rečeno da za njih ja nisam ratni zločinac i da bez ikakvih problema mogu da putujem celom Evropskom unijom. Prošle godine, baš pred leto, tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević izjavio da niko ko nije činio zločine ne treba da se plaši bilo čega. Za svaki slučaj sam posle toga otišao i u ambasadu Srbije u Holandiji i tamo potanko objasnio svoj slučaj i pitao da li ću imati nekih problema. Rečeno mi je da se ne plašim i da slobodno putujem. Što li sam ih poslušao – krivi sebe ovaj čovek kome i dalje nije jasno kako to Srbija više poštuje pravosudne odluke Hrvatske nego Holandije.
– Znam da nisam kriv i svakome mogu da pogledam u oči. Nikad nikome nisam ništa nažao učinio i uvek sam se trudio da ako nekome ne mogu da pomognem onda neću ni da mu odmognem. Ali, mnogo me boli ova nepravda, jer ovo nije samo moj slučaj. Puno je onih koji su nevino presuđeni. U ovih nekoliko meseci su me zvali bukvalno iz svih krajeva sveta i dobar deo njih se preplašio nad svojom sudbinom. Znaju da ako se ovo dogodilo meni, očigledno i dalje može da se dogodi i svakom drugom Srbinu koji je živeo u Hrvatskoj – kaže na kraju Ranko Šljubura.
Olakšavajuće okolnostiU presudi Županijskog suda u Vukovaru, uz obrazloženje trogodišnje kazne za ratne zločine, doslovce stoji i sledeći pasus: |
