Škrba. Verovatno nema onih iz starije, srednje, ali i mlađe generacije ko nije čuo za nekada najboljeg rukometaša sveta. Nekadašnji član Crvenke, Jugovića, Crvene zvezde, Atletiko Madrida, Valensije, Ademar Leona, Hamelna, Pivovarne Laško, Nordhorna, Barselone jedan je od rukometaša s najviše utakmica u dresu reprezentacije, njen dugogodišnji kapiten. Nedavno se vratio tamo odakle je krenuo u “beli svet” – u Crvenu zvezdu.
Kako je došlo do povratka u Zvezdu?
– Sve se desilo na inicijativu Nenada Peruničića, koji je u Ljutice Bogdana otkako je prestao da igra, pre 11 godina. Imao je razne uloge, od trenera, do direktora, ali ne može klub da bude na leđima jednog čoveka. Zajedno sa još nekim ljudima, ponudio mi je da uđem u Upravni odbor i ja sam prihvatio. Želeo sam da se na neki način odužim klubu jer sam svestan – da nije bilo Crvene zvezde, ne bi bilo ni moje karijere.
Zvezda treba da bude familija i kuća za sve nas koji smo prošli kroz nju, mesto gde ćemo se okupljati, a drugi motiv jeste taj što sa crveno-belima nisam osvojio titulu, pa eto možda kao sportski funkcioner uspem u tome – priča u “Vestima” Dragan Škrbić.
Možda i odigrate oproštajni susret za crveno-bele?
– Na prvom Upravnom odboru smo se šalili – ako se budemo borili za titulu, da se presvučem i odigram poslednjih 30 sekundi.
U Zvezdi najlepše
Kako je izgledao vaš dolazak u Zvezdu?
– Počeo sam u Crvenki, ali nisam dobijao priliku. Imao sam u ekipi Bojanića i Kukića, reprezentativca i igrača omladinske selekcije Jugoslavije u timu. Onda sam otišao na pozajmicu u Jugović iz Kaća. Bio sam tamo godinu dana i odatle postao član omladinske reprezentacije Jugoslavije. Zvezda me je primetila i poslala ponudu. Međutim, tada je bilo pravilo da za dve godine igrač ne može da promeni dva kluba već jedan i može da se vrati u matični klub, ili mora da pauzira godinu dana. Srećom, Zvezda je uspela da izdejstvuje promenu pravilnika, sa kojom su se svi složili. Bilo je tu tenzije, ali se sve dobro završilo.
Kada se pomene tim iz Ljutice Bogdana, koja vam je prva asocijacija na period iz igračkih dana?
– To je najlepši deo moje karijere, koja se deli na period pre, za vreme i posle Zvezde. Tu sam igrao s drugarima, srcem, jesmo bili profesionalci, ali nije isto kao kada si u inostranstvu. Kada sve saberem, tu mi je bilo najlepše. Ne pričam o uslovima, načinu života, trofejima, već kako sam se osećao kao sportista. Može da se poredi jedino sa igranjem za reprezentaciju jer to je onaj najiskreniji, najsportskiji osećaj koji možeš da imaš. Kada si tamo, slušaš himnu, stojiš sa 15 drugara sa kojima si odrastao i znaš da te gledaju familija, prijatelji, navijači i svi žele da pobediš, tu ne postoji nikakva dilema. Pritom, to radiš dobrovoljno i srcem. Ne postoji jači osećaj od toga, pa jedino to može da bude komparacija sa pet godina u Zvezdi.
Majstorica u “Pioniru”
Ovaj razgovor ne bi mogao da prođe bez čuvenog finala plej-ofa, iz Pionira, 23. maja 1993. kad je Partizan savladao Zvezdu, a o čuvenom devetercu posle koga su crno-beli došli do pobede i danas se priča i polemiše… Taj događaj dobio je i ekranizaciju pre godinu dana?
– Istorijska utakmica. Mnogi pamte taj meč. I danas znaju ljudi da me sretnu na ulici i povedu priču o tome. Svako gleda iz svog ugla. To nije bila samo majstorica plej-ofa, već utakmica koja je obeležila naše karijere. Trebalo je da se snimi film, na kraju su ispale dve epizode. Bila je ideja da ta utakmica bude motiv, omaž jednom vremenu, kad su plate bile pet maraka, gorivo sipalo u kanistere, koje su obeležili ratovi, nestašice, zatim neke životne situacije u kojima je, recimo Senjanin Maglajlija igrao Partizana, a njegovi roditelji u Sarajevu bili zatvoreni, pod bombama. Svemu je prethodio neodlazak na Olimpijske igre. Ideja o filmu je potekla od Žike Bogdanovića, koji je razgovarao sa mnom. Pomogao sam da se uradi scenario, a onda je produkcijska kuća sve preuzela i odradila posao.
Čuveni “Panteri” nisu mogli da budu zaobiđeni u toj priči?
– Na Kopaoniku smo se spremali i mi i devojke i tog dana, kad su nam rekli da ne putujemo u Barselonu, otišli smo na “Pantere” i, kako reče njihov vlasnik, Toma sve smo polupali. I danas ne postoji naše druženje, da se ne pomene taj duel. Meni je najzanimljivije bilo kada u filmu Predrag priča kako su oni bili bolji, a Nenad pored njega stoji i smeje se, u fazonu, “šta ovaj priča, sudija nas je pokrao”. Do danas nismo uspeli da se dogovorimo, gde je bio prekršaj, pa smo uzimali metar u Pioniru, da merimo. Za njih je to bilo 30 cm, za nas je to šest metara i, koliko god snimaka da ima, to nikada neće moći da se razjasni.
Posao u Beogradu
Otkud rukometaš u medicini?
– Kao obično u životu, dobre stvari se dešavaju slučajno. U Barseloni je bio čovek, bivši rukometaš Huan Sevales, njegov dres je pod svodovima dvorane, bio je kapiten u vreme kad je i Vujović igrao za Katalonce. Kad sam došao prve godine, on je bio predsednik, posle godinu dana je otišao, ali smo mi nastavili da se družimo. Radio je za jednu firmu koja se bavila medicinskom opremom, bio je direktor za Kaloniju. Poslednje godine ugovora bilo mi je jasno da prestajem da igram, a on je u to vreme izašao iz firme i hteo je da otvori svoju. Predložio je da mu budem partner, da krenemo zajedno. Rekao sam da nemam pojma o tome, on me je ubeđivao pričom da ni on nije ništa znao. Kada sam malo ušao u to, učinilo mi se interesantnim, video da mi se sviđa, da volim i da mogu da se nađem u tom poslu. Konkretno, mi smo bili distributeri medicinskih sredstava.
Uspeli ste posao da preselite i na teritoriji Srbije?
– Kasnije sam otvorio firmu kod nas. Po prirodi tog posla, u Španiji sam imao priliku da sarađujem i da se družim s najboljim evropskim i svetskim hirurzima u oblasti ortopedije i traumatologije, pre svega spinalne hirurgije. Kad sam počeo da radim u Srbiji 2015, video sam da je ovde problem što ne postoji dovoljno klinika u kojima se radi komplikovana spinalna hirurgija, posebno kod dece, već se pacijenti s tim problemom šalju u inostranstvo. Predložio sam Ministarstvu zdravlja da iskoristim poznanstva i saradnju s tim stranim hirurzima, da napravimo neki program u kome bi oni dolazili u Srbiju i radili operacije.
Spasavanje života
Te intervencije mogu da budu vrlo skupe?
– To su operacije koje koštaju od 300.000 evra, do pola miliona u Barseloni, Cirihu ili Minhenu. Ono što je cilj tog projekta je da se takvi pacijenti operišu u Srbiji jer je lakše za sve, zbog komocije, jezičke barijere, ali pre svega zbog uštede jer jedna intervencija u Barseloni košta kao deset u Srbiji i, takođe važno, da se na taj način naši lekari obučavaju i da se podiže nivo hirurgije u Srbiji. Do sada je urađeno 112 operacija, od čega je operisano 70-oro dece. Među njima je bilo između 30 i 40 koji su bili na ivici života i smrti. To su najčešće neuromuskularne skolioze, gde su funkcije života ugrožene, kako vreme prolazi. Uglavnom su to deca od 14-15 godina, ali ima i mlađih.
Kakav je vaš udeo u celoj priči?
– Moje je da finansiram dolazak tih lekara. Mi smo industrija, ali smo deo ekipe čiji je cilj da pobedi utakmicu. Učestvujemo s tehnologijom i podrškom, u smislu da mi bolje znamo kako ta tehnologija funkcioniše nego sam lekar. On zna da da dijagnozu, indikaciju, gde treba da stavi implantant, na koji način, ali kako, kojom rukom, kako da uzme instrument, to mi bolje znamo. Naše ekipe su uvek u sali.
Na koliko intervencija ste prisustvovali?
– Mnogo. U poslednje vreme ne idem, imam druge obaveze. Ranije sam išao na edukacije, kad god doktori idu u London, ili na neku složenu intervenciju, onda odem sa njima. To mi je najlepši deo priče, tu osećaš da si deo ekipe, da nisi više golgeter, onaj koji će da igra 60 minuta, bude kapiten reprezentacije, da 10 golova, već si onaj koji sedi na klupi, uđe na tri sekunde, ali možda su baš te tri sekunde presudne. Kao što treneri uvek govore, svaki je igrač bitan. Dešavalo se u sali da je bilo dosta tenzija, ili situacija gde je naša uloga bila presudna da taj pacijent preživi – zaključuje Škrbić.
Odavno uz “Vesti”
Čim je došao u našu redakciju, Škrbić se pohvalio da je redovno čitao “Vesti” dok je bio “preko”:
– Dok sam igrao u Nemačkoj, znalo se, kupuju se “Vesti” i prvo se pregleda pretposednja strana, da vidimo ko gde nastupa od srpskih pevača. U “Madoni” u Frankfurtu, u Cirihu… Ja sam bio u Nordhornu, Nedeljko Jovanović, Damir Radončić posle i Jovan Kovačević u Hamelu, Blažo Lisičić u Mindenu, uglavnom, svi smo bili na nekih 30-ak kilometara i onda se informišemo ko gde peva, pa se okupimo. Bilo nam je baš dobro.
Prevara sa Karamelom
Ima još jedna anegdota sa estradnim umetnicima u dijaspori…
– Sećam se, Neđa, još jedan drug i ja u Cirihu, u vreme kada je bilo Evropsko prvenstvo 2006, otišli smo da gledamo našu reprezentaciju. Neko pročita da u Vinterturu, u nekoj kafani, da pevaju Ceca, Karleuša, Seka i Dragana Mirković. Mi pomislimo, ko je okupio njih četiri, ali krenemo. Stignemo, ispred kafane red, 500 ljudi, ali nas obezbeđenje prepoznalo, zove da priđemo. Uđemo unutra, smeste nas u VIP deo, čekamo, a ono izlazi Karamela, imitira njih četiri! A ceo Cirih izlepljen plakatima, kao da stvarno dolaze sve te umetnice.
Sreća uz Barselonu
Pivovarna Laško bila je osvajač Lige šampiona, ali ne dok je Škrbić bio njen član. Ipak, tim lovorom se okitio kasnije, sa nekadašnjim “dželatom”.
– Dva puta sam igrao sa Celjanima polufinale Lige šampiona protiv Barselone i izgubio sam. Kada sam došao u Barselonu, 2005. igrali smo polufinale protiv Pivovarne Laško! Opet su slavili Katalonci, ali tada sam bio na “pravoj” strani. U finalu smo savladali Sjudad Real. Imam Kup EHF sa Barselonom, o šampionskim titulama u Španiji, Sloveniji, nećemo da pričamo – smeje se Škrbić.
Nesrećne okolnosti
Jedan ste od retkih koji je uspeo da eskivira trogodišnji ugovor.
– Prve godine u Hamelu ispadnemo iz lige. Nisam hteo da ostanem, da igram drugu lige i ispala je opšta frka. A ekipa – neverovatna: Kudinov, Paulsen, Godan, ja, Cirke… Top! Alfred Gislason je bio trener. I povredi nam se Kudinov, pa još jedan igrač i Gislason dovede nekog Islanđanina da igra dobranu. Dečko dođe, igrao je nešto malo, mi igramo neke odlučujuće utakmice, bili smo u sredini tabele, pobedimo četiri-pet mečeva zaredom. Ispostavi se da je Islanđanin, koji je pre svega došao da popuni broj na treningu, bio kažnjen u njegovoj zemlji, zbog dopinga i to, ne u rukometu, nego u skoku udalj! Gumersbah ga prijavi i nas kazne, oduzmu nam 12 bodova i mi završimo kao pretposlednji! Tako smo ispali iz lige, a ja sam se jedva izvukao i otišao u Celje.
Olimpijska medalja nedosanjani san
Šta je ono što vam bode oči u sportskoj karijeri?
– Medalja s Olimpijskih igara, sigurno. To je neki sportski san, koji nisam dosanjao. Imao sam jednu priliku i bio sam četvrti. Kada gledam iz ove perspektive, to i nije toliko loše, ali šteta, jer smo bili blizu. S druge strane sam ponosan, jer je ta ista ekipa igrala četiri takmičenja zaredom u polufinalu, uključujući i Sidnej. Mi smo igrali Evropsko, pa Svetsko prvenstvo, Olimpijske igre, pa bili na svetskoj smotri. Bili smo u polufinalu, tri puta treći i jednom četvrti. Kad imaš kontinuitet, dokaz je da si velika ekipa, nisi slučajno u vrhu – zaključuje Škrbić.
Pobedio Bodirogu u basketu
Ko je bio deo sportskog društva Barselona, kad ste vi bili u rukometnom klubu?
– Svetislav Pešić je bio trener košarkaša, Dejan Bodiroga je igrao, Radomir Antić je kratko, oko pola godine, bio na klupi fudbalera, u rukometu smo bili Dejan Perić i ja, poslednjih godinu dana je došao i Nenad Peruničić. Savo Milošević je bio u Espanjolu, ali smo se družili. Mi smo, recimo, trenirali od 10 do 12, a košarkaši od 12 do 14 sati. Mogu da se pohvalim da sam Dejana Bodirogu pobedio u basketu. Kao, hajde da odigramo basket između našeg i njihovog treninga. Ja sam slučajno dao prvi koš i tu se basket završio pošto sam počeo da igram rukometnu odbranu. Posle toga sam milion puta imao poziv za revanš, ali nisam prihvatio – kroz osmeh će Škrbić.
“Lajt” Balkanac
Kakav je Dragan Škrbić van terena, van posla?
– Najteže je pričati o sebi, niti ja to volim. Ono što mogu da kažem, zanimljiv sam u društvu, držim atmosferu.
Šta kažu deca, kakav ste otac?
– Imam troje dece. Sin Aleksandar ima 20 godina i druga godina je ekonomije u Valensiji, ćerka Sara završava srednju školu na leto, a najmlađi Marko je školarac. U inostranstvu imaju predrasude o Balkancima. Oni za mene kažu da sam “lajt” verzija. Bio je plan da budem pola meseca ovde, pola tamo, ali je korona sve poremetila. Oni dolaze, kad im obaveze dozvoljavaju. Aleksandar priča srpski odlično, a Sara i Marko nisu previše zainteresovani. Kod nas je zanimljuiva situacija, najstariji se identifikuje kao Srbin, a dvoje mlađih su bliži Špancima. Recimo, kad gledamo meč Đokovića i Nadala, Aleksandar i ja smo u jednoj, a Sara i Marko u drugoj sobi. To je šou!
