Do kraja života ću pamtiti taj prvi nalet bombardera – s nesmanjenim uzbuđenjem i strahom u očima se i posle bezmalo 75 godina Vladeta Tomović sećao savezničkih bombardovanja Podgorice.
– Mi smo imali neki dubok rov iskopan za tu priliku u dvorištu iza kuće – da li posle onih bombardovanja na početku rata ili onih koja su saveznici izvršili u septembru 1943, ja se zaista više ne sećam – tek kad je u maju 1944. godine počelo da gruva, mi uleteli i sklonili se u taj rov. Jedna bomba je pala gotovo na samu ivicu rova, ali sem šoka od strašne detonacije od koje smo za trenutak svi ogluveli i užasnog straha i panike, nije za nas bilo drugih posledica, iako su nas zemlja i šut gotovo sasvim zatrpali u šancu.
Spas u rovu
– Otac je procenio da se neće na tome svršiti i kazao da se moramo hitno sklanjati iz Podgorice. On je odmah krenuo put Mateševa, koliko mi se čini peške, da izvidi šta se tamo događa, je li baka živa i da li ima uslova da se možda svi tamo nekako preselimo i sklonimo za neko vreme. Majka je, međutim, od početka verovala da bi bilo najbolje i najbezbednije kad bismo se nekako mogli prebaciti u Srbiju i skloniti kod njene imućne rodbine. To je, po prilici, kazala i našem rođaku Veljku Tomoviću s kojim smo nekako bili bliski i držali se bolje i više nego što smo krvno bili svoji. On je bio oficir bivše jugoslovenske vojske, ali nije bio onaj okoreli i zaslepljeni četnik, već neka vrsta službenika u štabu Pavla Đurišića. On je, koliko se sećam, držao vezu sa štabom Draže Mihailovića na jednoj i nemačkom komandom na drugoj strani i tako imao određenog ugleda i kod jednih i kod drugih. Zahvaljujući tome, on je, pored ostalog, i mog starijeg brata Dragana zaposlio kao dešifranta u četničkom štabu da bi ga spasio mobilizacije i odlaska na front.
– Bilo je kako je otac slutio. Nastavljeno je bombardovanje i strahote, pogibije i razaranja iz dana u dan, ali naša kuća nekim čudom nije direktno pogođena sve dok smo mi bili u Podgorici. Mi smo se i dalje, čim bismo čuli avione, sklanjali u onaj rov iza kuće, koji smo još malo produbili i samo smo Boga molili da nas direktno ne pogodi kako se dogodilo mnogim porodicama. U tom paklu smo izdržali negde do početka septembra 1944. godine.
– Kako nije bilo mogućnosti i uslova da pobegnemo i sklonimo se na Mateševu, niti smo sa ocem više imali ikakve veze, Srbija nam je ostala jedina nada, ali je u takvim ratnim uslovima to bio samo pusti san. Niti je bilo mogućnosti da se domognemo Srbije, niti smo sigurno znali šta se tamo događa, da li uopšte ima ko živ od majčine rodbine pošto se već znalo o pokoljima koje su Nemci napravili po Šumadiji, u Kragujevcu, Kraljevu, Valjevu, Beogradu… U ratnom metežu se pokidaju veze i zamrse putevi pa više niko ne zna ni za koga.
Predah u Skadru
– Jedne noći usred te strašne nedoumice i neizvesnosti, kad se više stvarno nije znalo ko će osvanuti, a ko potom noć dočekati, u našu kuću banu Veljko Tomović i ispriča nam da se ukazala neka prilika da se sklonimo iz Podgorice – da ide neki mali nemački transport put Srbije, da sa njim idu i neki civili i da bi možda mogao nekako i nas da ubaci. Nije bilo više vremena za čekanje. Dobro smo znali da je to šansa koju ne smemo propustiti ni po koju cenu, a u strahu čovek, inače, brže reaguje i lakše donosi odluke. Bili smo tvrdo uvereni da je svugde bolje i bezbednije nego u Podgorici, a uz to i od oca smo imali blagoslov da, ako se ukaže prilika, sve ostavimo i bežimo samo što dalje od grobnice – Podgorice, da se što pre sklonimo iz tog užasa.
– Na brzu ruku smo se spakovali i poneli samo ono najnužnije, ono što se moglo držati u ruci. Majka, Spomenka, Lola i ja. Dragan ostade. Procenio da bi njegov odlazak mogao da se protumačiti kao dezerterstvo i da možda nanese štetu i sebi i nama ostalima. Tako ga je, izgleda, savetovao i Veljko: smatrao je da nije pametno da budemo baš svi zajedno u tom metežu, jer su tako veće i šanse da makar neko preživi te strahote.
– U tom konvoju je bilo nekoliko porodica iz Podgorice, sve u svemu nas oko dvadesetoro. Potrpali nas u jedan kamion sa ceradom, a sa strane, uz stranice karoserije, bili su nasloženi džakovi sa peskom koji bi trebalo da nas štite od kuršuma ako bi neko pripucao. Putovali smo preko Albanije i do Skadra stigli bez problema. Tu smo zbog nečeg ostali dva dana i dve noći. Majka se nekako raspitala i pronašla porodicu Burazerović, poznate predratne skadarske trgovce i velike prijatelje mojih roditelja. Primili su nas bratski, i ne samo nas četvoro nego i celu tu grupu, i držali ta dva dana dok smo čekali priliku da krenemo dalje.
– Ne znam više tačno kojim sve putevima i posle koliko dana, tek nekako smo stigli do Raške. Tu nam Nemci saopštiše da nema puta dalje, da teritoriju odatle ka Kraljevu i Beogradu drže partizani i mi tako ostasmo pod vedrim nebom, na golometini, da se snalazimo kako znamo i umemo…
Ubistvo u Prizrenu
– Bilo je to mučno, premučno i prerizično putovanje. Tek mnogo kasnije sam razabrao da smo se, u stvari, kretali onim istim putevima kojima se 1916. kretao deo srpske vojske i izbeglica dok su odstupali iz Srbije i preko Albanije tražili spas i utočište na jadranskim obalama. Od svega sa te dugotrajne golgote najviše pamtim taj silni strah i neizvesnost kad će se, gde i kako završiti to putovanje. To što smo bili pod nekom tobožnjom zaštitom Nemaca nije bilo nikakva velika i sigurna garancija. Nikad, recimo, neću zaboraviti kako Šiptari u Prizrenu, na naše oči, ubiše jednog Srbina samo zato što je Srbin – Nemci ni prstom ne makoše da spreče zločin…
