Dogodilo se to 1985. neposredno posle snimanja njegove prve LP ploče "Daj, reci da" za "PGP RTS", a bio je to i dobar znak da je već poznat i u inostranstvu. Ubrzo je stigla i kapara, pa se Beki ukrcao u avion za Pariz. Slavljenica je svog miljenika sačekala na aerodromu u društvu pratioca koji je nosio video kameru. Automobilom marke "linkoln", kakvim se voze najveće svetske zvezde, krenuli su u gradić stotinak kilometara udaljen od Pariza. U automobilu je bio i harmonikaš, naš čovek, pa je već tu počelo slavlje na četiri točka.
Pljusak evra
– Kada sam zapevao, slavljenica je izvadila iz tašne svežanj evra i počela u dertu da ih baca po meni i harmonikašu. Njen pratilac je sve to snimao video-kamerom. Pomislio sam, biće tu para do nedara. Ali, kada smo stigli do gradića i restorana gde je trebalo da se održi slavlje, dama je pokupila sve evre, pažljivo ih prebrojala i vratila u tašnu. U meni je proradio crvić, da nešto tu nije u redu – priča Beki.
U restoranu se lumpovalo do zore. Osim harmonikaša, dama je angažovala i orkestar, naše muzičke gastarbajtere. Gosti su naručivali Bekiju pesme, ali niko da se maši za džep. Pred zoru su gosti, kao po komandi, napustili restoran.
– Sa gostima je zbrisala i slavljenica. Kada se gazda restorana uhvatio za glavu zbog neplaćenog računa, shvatili smo prevaru. Ni ja, ni orkestar, ni siroti harmonikaš nismo dobili obećani astronomski honorar. Harmonikaš je počeo da psuje, nije mogao da prežali što u "linkolnu" nije maznuo barem nekoliko novčanica i strpao ih u cipele – priča Beki uz onaj njegov čuveni prepoznatljivi smeh i dodaje da se ovog događaja najpre seti kada ga upitaju šta se u njegovom životu promenilo kada je okusio prve slasti estradnog kolača koji po pravilu ima i onu drugu, nimalo slatku stranu.
Beki Bekić je i danas sasvim sigurno jedan od najangažovanijih pevača na svadbama naših iseljenika, ali i rado viđen restoranima, klubovima i diskotekama širom bivše velike Jugoslavije i Evrope. Zahvaljujući profesiji kojom se bavi proputovao je Evropu, pet puta je gostovao u Americi i Kanadi. Zbog svega toga Beki ne krije da je pevačku karijeru započeo u kafani i da je kafana "muzička akademija" za sve pevače, da bolje škole nema.
Puste želje
– Rođen sam u Gusinju, u severnom delu Crne Gore. Već kao osnovac postao sam član KUD "Đafer Nikočević", igrao sam, ali i pevao, brusio glas, učio pesme. Završio sam u trogodišnju Ugostiteljsku školu, a onda u Podgorici upisao četvrti stepen. Tu je počelo! Direktor hotela "Crna Gora" znao je da dobro pevam, pa me je angažovao. Prepodne išao u školu, a noću pevao u restoranu hotela. Uspeo sam da diplomiram, ali kako, to samo moja duša zna! U Beogradu sam upisao Višu ugostiteljsku čvrsto rešen da se manem pevanja i postanem biznismen, imam svoj restoran, hotel… Međutim, nije mi se dalo. Stanovao sam u Studentskom gradu, u čijoj je neposrednoj blizini bio restoran "Radnički", gde je šef bio jedan ugostitelj iz Gusinja. U restoranu je svirao tada čuveni beogradski orkestar "Fortuna". Na nagovor šefa restorana otpevao sam jedne večeri nekoliko pesama, digao goste na noge, članovi orkestra bili su oduševljeni i ponudili mi da im se pridružim. Ponudili su mi i mesečnu platu koju nisam mogao da odbijem. Na svu sreću nije bilo ni laži, ni prevare, kao sa "bogatom" Parižankom – smeje se Beki.
Vrlo se brzo pročulo po Beogradu da u restoranu "Radnički" peva momak sa zlatnim grlom. Restoran je počela da puni tadašnja beogradska elita, rame uz rame sa elitom "s one strane zakona", ali i sportisti, muzičari, ma sve noćobdije…
– Planirao sam da u restoranu pevam dva-tri meseca, a onda se ozbiljno prihvatim knjige. Gradskim prevozom sam putovao od Studenjaka do Košutnjaka gde je Viša ugostiteljska škola. Pevao sam do tri-četiri sata ujutru, a već se oko sedam klackao autobusom ili tramvajem prema Košutnjaku. Dešavalo mi se da zaspim, probudim se i ne znam gde sam, vidim ljude oko sebe i počnem da pevam, mislim u restoranu sam a oko mene su gosti. Rešio sam da batalim fakultet i postanem pevač. Nisam sanjao da postanem estradna zvezda, ali sam želeo dobro da zarađujem pevajući. Desilo se da su u restoran jedne večeri došli da me čuju kompozitor i harmonikaš Dragan Aleksandrić i recenzent PGP RTS-a Mića Đorđević. Ostali su u restoranu do zore. Ubrzo sam postao ekskluzivac PGP RTS-a, potpisao ugovor na pet godina, a nisam imao nijednu snimljenu pesmu! I to se brzo rešilo, Dragan Aleksandrić je komponovao za mene pesmu "Sve što boli, ožiljak ostavlja" sa kojim sam počeo da nastupam na "Poselima 202" koje je Radio Beograd tada održavao širom bivše velike Jugoslavije. Ali, postavljen mi je i uslov da prestanem da pevam po kafanama, pa sam morao da napustim restoran "Radnički" i veselo društvo na koje sam bio navikao – priča Beki.
Crveni sako
Na Bekija su osim Dragana Aleksandrića bacili oko i uvo, kako to estradnjaci vole da kažu, i drugi kompozitori i menadžeri. Nije promakao ni pokojnom Raki Đokiću, menadžeru i producentu koji je osnovao muzičku kuću "ZAM". Beki je 1991. postao član Rakinog pevačkog jata u kome su bili Dragana Mirković, Saša Popović, Lepa Brena i vinuo se u estradne oblake.
– Kafana je bila moj početak, sada kada sam zreo pevač, tražen i poznat, opet razmišljam da otvorim neki svoj restoran, da završim karijeru kao pevač-ugostitelj. Kafana je i moja sudbina. Suprugu Nadu sam upoznao u kafani, zapravo u beogradskom restoranu "Kum", gde je dolazila sa svojim društvom. Interesantno je da sam je primetio tek nakon tri meseca, možda zbog crvenog blejzera koji je tada obukla, obožavam crvenu boju. Moj kolega iz orkestra se začudio kada sam ga upitao ko je ta devojka, objasnio mi je da je svake subote i nedelje redovan gost u "Kumu" Nasmejao se kada sam kao u transu rekao: "To je devojka koju bih oženio". I to se dogodilo, Nada i ja smo sada u srećnom braku i imamo dve lepe i pametne ćerke Saru i Emiliju, devojke za udaju, pa mogu da kažem da su mi se u životu ispunile sve želje, i zato se stalno smeškam. Obožavaoci su mi nadenuli i nadimak Smeško, ponosim se time – osmehnu se Beki.
