Tokom emitovanja “Igara bez granice” bilo je mnogo komičnih situacija s takmičarima na terenu, ali i kod svih nas koji smo bili uključeni u realizaciju serije tih emisija, piše Minja Subota.
Kreveti koji nestaju
– U italijanski grad Linjano doputovali smo poslepodne. Smestili su nas u prijatan hotel. U svim sobama su bili veliki francuski kreveti, ali sam primetio da se on spušta iza zida i, naravno, kada se podigne njegova poleđina izgleda kao nekoliko polica sa ogledalom. Dizajniran je da niko ne bi pomislio da je iza toga krevet.
Naš kolega Mladen saopštio nam je uveče da je očajan, jer u njegovoj sobi nema kreveta nego samo trosed i to bez jastuka i pokrivača. Shvatili smo da njegov krevet nije bio spušten i obećasmo da ćemo mu pozajmiti neki jastuk i ćebe i da se ne buni mnogo. Kako nam ga je bilo, objasnili smo mu u čemu je stvar. Naravno, kada se uveče vratio u sobu, krevet je već bio spušten, jer je to sobarica obavila.
Međutim, finale događaja sa ovim krevetom na spuštanje bilo je na aerodromu kada smo odlazili. Naš kolega urednik portugalske televizije poverio nam se da nikako nije mogao da razjasni sledeću situaciju.
Kada uveče dođe u sobu zatekne namešten krevet, a posle probe i ručka kreveta nema. Posle večere krevet je ponovo u sobi. Nije mu jasno zašto i kako su unosili i iznosili krevet iz sobe? Najstrašnije je to što je on premerio krevet i ustanovio da on kroz vrata sobe ne može da prođe. Nije hteo ni sa kim o tome da priča, ali nama je verovao, pa ispričao.
Fatamorgana na delu
Interesantan događaj, piše Subota, desio se u emisiji koja je realizovana u pulskoj Areni. Jedna od igara imala je naziv “Bekstvo iz tamnice”.
– U svakoj ekipi bila su po tri takmičara, čiji je zadatak bio da testerom pretesterišu “rešetke” na prozoru tamnice, u stvari drvene šipke, da izađu kroz prozor na blago strmu ravan, i da se što pre po njoj spuste do kraja, to jest do cilja. Otežavajuća je bilo to što je svaki od njih imao za nogu lancem vezanu veliku drvenu kuglu. Da bi se brže kretali jedan drugom su nosili te kugle.
Kako bi svi bili sigurni da će takmičari u “tamnici” čuti startni znak zviždaljke i krenuti na vreme, u “tamnicu” smo stavili kolegu sudiju iz Portugala, kojeg smo zvali Euzebio.
Igre su bile u toku, a ja sam stajao ispred te ogromne scenografije “tamnice” i posmatrao, nedaleko od mene, start igre “Fil ruž”, koju je vodila Mersiha Čolaković.
Sudija Gvido Pankaldi dao je znak zviždaljkom za start igre “Fil ruž”, a iza mene je u tom trenutku svih osam takmičarskih ekipa krenulo da testeriše “rešetke”, bežeći iz “tamnice”.
Revnosni Euzebio, misleći da je to znak za početak njegove igre, startovao je takmičare. Katastrofa!
Kako se sada spasti pred milionskim televizijskim auditorijumom, jer naši scenski radnici, verovatno neće uspeti da sve, pa i “rešetke” vrate u prvobitno stanje.
U panici sam pritrčao najbližem kamermanu i preko njegove veze objasnio reditelju u reportažnim kolima, koji je bio očajan, jer je već zamislio haos na terenu, da ću sudiji Đenaru Olivijeriju što duže objašnjavati zadatak takmičara u toj igri i zamoliti ga da, umesto osam ekipa, startujemo četiri po četiri. On mi je poručio da se snađem kako znam i umem, samo da ne zaustavljam tok emisije. Kada se prethodna igra završila, prišao mi je sudija Đenaro. Kada sam predložio da startuju po četiri ekipe, začuđeno me upitao zbog čega, kada su sve ekipe spremne. Nisam mogao da verujem. Da li je ovo fatamorgana? Sve je bilo namešteno kao da se ništa pre toga nije dogodilo. Naravno, Đenaru sam rekao da je to bila šala i da može odmah da startuje igru. Jedino je malo falilo da doviknem Euzebiju u “tamnici”: Pazi, Euzebio, ovo je sad tvoj zvižduk!
Horor u automobilu
Minja Subota je u knjizi priča iz bogate karijere i putovanja po svetu objavio i horor priču koja im se dogodila za vreme “Igara bez granice” emitovanih iz južne Engleske, iz pokrajine Arun.
– U glavnoj ulozi je lekar, simpatični Holanđanin, koji je nekoliko sezona bio uz ekipe. Ekipa je odsela u malim prijatnim hotelima okruženih šumom u neposrednoj blizini zamka, ali čitav taj kraj i okolina izgledali su misteriozno i tajanstveno.
Nadomak hotela nalazio se zamak Arundel za koji su rekli da, prema pričama, ima najviše duhova od svih u Engleskoj. Nas četvorica smo najčešće koristili jedan automobil, a u Engleskoj smo zadužili kolegu Nenada Romana, koji je inače bio i reli vozač, da nas on vozi, jer je vožnja levom stranom, sa menjačem na levoj ruci, za nas iz Evrope bila stvarno avantura. U nekoliko navrata uveče smo kolima odlazili na večere i koktele, a iza je u svom automobilu uvek išao i naš prijatelj lekar. “Igre” su bile odlično organizovane i realizovane i sve se dobro završilo, kako to već Bi-B-Si zna.
Posle desetak dana, naš prijatelj lekar tajanstveno nam je ispričao da je po povratku kući u Holandiju, odmah policija došla po njega i odvela inspektoru koji mu je pokazao karton
automobila koji je njemu u Engleskoj na “Igrama” bio na raspolaganju i upitao ga da li je na tom kartonu njegov potpis. Dozvolili su mu da ode kući, ali da nigde ne izlazi.
I tako su dolazili nekoliko dana, sve dok jednog dana nisu došli, izvinili se i rekli da je “slučaj rešen”. Upitao je o kakvom je slučaju reč, rekli su mu da je u gepeku automobila koji je on vozio u Engleskoj nađen leš ženske osobe. Prestravili smo se kad smo to čuli! Da li je moguće da smo doktor i mi nekoliko večeri kroz one misteriozne šumovite krajeve pune duhova vozili ženski leš? Tešili smo se da je “spretni” Skotland jard, ipak, pomešao automobile, ali ko zna?
