Prvim izbornim zakonom u Srbiji sa kraja “60-ih godina 19. veka bilo je propisano da izbori počinju u osam ujutru i traju do zalaska sunca.
Biračke odbore činilo je prvih dvadeset birača koji pristignu na glasanje. Svaki birač je javno govorio koga hoće za poslanika, a potom su birački odbori sabirali glasove i na praznom listu papira beležili koliko je koji kandidat glasova dobio.
Za narodne poslanike nisu mogli da se biraju činovnici, penzioneri i vojska, a žene su još dugo morale da čekaju na pravo glasa. Ali je i opozicija dugo čekala na pobedu, kako pokazuju izbori u Beogradu 1871. Tamošnji poslanik je trebalo da postane Aćim Čumić, tada najgrlatiji protivnik vlasti.
“Nadglasan” je palilulcima, radnicima koji su brinuli o gradskim fenjerima, kao i noćnim čuvarima, koje je policija bacila u poslednjem času na biralište da glasaju, kao neku vrstu rezervnih snaga. Uz to, glasovi koje je dobio Čumić pribeleženi su Jovanu Aćimoviću, trgovcu i kandidatu vlade!
U Smederevu je pijana rulja, naoružana batinama, krstarila po varoši i nasrtala na one koji su glasali za kandidata opozicije.
U Jagodini je opozicionar nekako pobedio, ali je naređeno novo glasanje, pa je i tu pobedio kandidat vlade “zahvaljujući pandurskim, činovničkim i surgudžijskim glasovima”, zapisao je istoričar Slobodan Jovanović.
Beogradski profesor prava Aćim Čumić važio je za velikog protivnika Namesništva koje je vladalo umesto maloletnog kneza Milana. Bio je pariski đak, vrstan poznavalac krivičnog zakona, predavač na Velikoj školi. Oštar na jeziku i darovit govornik, bio je pravi narodni tribun, što ga je svrstavalo u najljuću opoziciju. Ali, samo dotle, dok se i sam nije dočepao vlasti.
