Velikoj proslavi pridružili su se i članovi porodice Kiridžja iz Melburna i Kanade, kćerka Slavica, zet Gordan i unuk Bojan Vrandečić, porodice Vaskoski, Pišmanovski i Božinovski i mnogi drugi.
Posetioci rodom od Vardara pa do Triglava, pesmom, suzama radosnicama, dugim aplauzima i ovacijama pozdravili su slavljenika, koji je i ovu priliku iskoristio da podeli svoju mudrost i iskustva iz više nego bogatog života. Kao i mnogi i Ivan je svoju mladost i veći deo života ostavio u zemlji koje danas više nema, ali uspomene koje i danas čuva barba Ivo, kako ga od milja zovu, čuva u klubu u Nobl Parku, koji za mnoge predstavlja oazu u kojoj mogu da se podsete mladosti i života u nekadašnjoj Jugoslaviji.
– U ovom klubu se osećam kao da sam u svom domu, ovde se nađemo da se malo relaksiramo, igramo bilijar, šah i karte. Želim da dođete ovde u ovaj klub i kada nije neko slavlje. Imam eto dosta godina, ali se ne osećam staro, rekao je pozdravljen ovacijama.
Težak život
Posle zasluženog slavalja koje su mu priredili drugovi, a posebno uz nesebičnu pomoć sekretarice kluba Slavice Šarić, Ivan Kiridžija je podsetio na svoj, nimalo lak, život.
– Ne mogu da vam se pohvalim da sam sam imao neki udoban život, bar veći deo njega. Nemam baš nekih lepih uspomena iz detinjstva, posebno sam imao težak život za vreme Drugog svetskog rata. Bila je to velika umešnost preživeti u tom ratu. Italijanska okupacija, pa nemačka, ustaška, četnička, to je bila prava slučajnost da čovek preživi. Kada sam se našao u partizanskom odredu, onda sam postao svoj čovek, pričao je Ivan Kiridžija.
– U partizanima većinom smo išli peške, preko šireg područja Mostara, preko Knina, Zadra, kroz Liku, Bihać pa Gospić, Krke, Rijeke, Postojene, Trsta, prelaz preko Triglava kroz snežne nanose, Planica, Podkoren, Celovec… do poslednjeg dana do 15. maja 1945. bila je prava umešnost preživeti. Posle Drugog svetskog rata, bila je nestašica svega, radilo se sve, nikome nije bilo teško, bili smo mladi, to je bio najbolji život u nemaštini.
Kasnije, kada je nastupio "bolji" život, usledio je razoran zemljotres u Skoplju.
– Razorio nam je čitav stan, ali sam uspeo da spasem čitavu familiju. Ali kada smo mislili da je nastupio novi život, došao je novi rat, zbog kojeg smo se našli ovde. Australija je sada naša nova domovina. U naš klub mogu da dođu svi dobri ljudi, ljudi dobri volje, ali ne primamo drogirane, pijane, nacionaliste, šoviniste, ovde nije dozvoljeno da se bistri politika, ovde stvaramo drugarstvo, slično kako smo imali nekada kada smo bili mladi u bivšoj Jugi. Ljudi su to i ovde prihvatili, zato i dolaze. Ipak, moramo da se potrudimo da nađemo mlađe članove, više ne možemo ni da pijemo ništa drugo nego tablete.
Igrom slučaja Ivan i njegova supruga, na televiziji u Australiji pratili su raspad svoje zemlje. Stigli su u aprilu 1991. godine kao turisti. Trebalo je posle šest meseci da se vrate nazad u Beograd. Počeo je rat, pa su povratak silom prilika morali da privremeno odlože, dok se stanje tamo malo ne sredi.
– Tata i mama su došli da nas ovde posete. U međuvremenu je tamo počeo građanski rat. Brat je javio da gledam da im nekako produžim dok to ludilo ne prođe. Kao što znamo, to ludilo je trajalo čitavih četiri – pet godina, u međuvremenu roditelji su dobili vizu i bilo je na njima da odluče, da li će nazad ili ovde. Odlučili su se da ipak ostanu, jer se brat iselio u Kanadu, pa u Beogradu više nije bilo nikog. Kažu da se nisu pokajali, priča Ivanova kćerka.
– Nikada nisam sanjao da ćemo završiti ovako daleko. Moja deca su završila fakultete u Beogradu, rođeni su u Skoplju, a unučad u Beogradu. Nismo nikada, ni po koju cenu nameravali da odemo iz Beograda. Ali, vremena su bila takva. I ja sam se prilagodio. Nisam pogrešio što sam tako uradio, priznaje Ivan.
Kraj Jugoslavije
– Iz Australije sam gledao smrt Jugslavije. To su bila teška preživljavanja. Najteže je sve to preživljavala moja pokojna žena, ali je bilo tako. To je za mene bila katastrofa, ali kada sam video da je 1992. godine skinuta zastava Jugoslavije u UN, rekao sam mojim drugovima da više nema Jugoslvije. Hteli su da me linčuju, da nisam možda nečiji agent. Znate, u istoriji ljudskog društva propala su mnoga carstva, pa i država Jugoslvija je nekome smetala, pa tako je i ona.
Na Ivanovo slavlje čak iz Kanade došao je njegov sin Živko sa suprugom i kćerkama Martinom i Ninom.
– U vreme najteže inflacije, nestašica, redova ispred prodavnica i ambasada, sin je odlučio da napusti Bograd sa porodicom. Nije mogao momentalno da dobije vizu za Australiju, ali su Kanađani bili pametni pa su rado dovodili intelektualce. Dali su mu vizu i otišli su u najlepši primorski grad Vankuver. Tamo ima uspešan biznis. Dok me je zdravlje držalo, tamo sam išao svake dve godine. Tamo je božanstveno.
I ćerka Slavica kaže da je jugoslovenski klub za tatu Ivana, kao neka vrsta proširene porodice.
– Drago nam je da tata ima ovoliko prijatelja, svi ga vole i cene, znaju ga kao mirotvorca, on iskreno voli sve ljude odakle god da su. Jugoslavija, koje više nema, njima je ostala u srcima, ali se oni trude da uspomene na nju očuvaju ovde u klubu, rekla nam je Slavica Vrandečić.
– Prava je sreća da imam sjajnu porodicu, koja je došla na proslavu čak iz iz Kanade. Obilaze nas često, oni su mi sve, ističe Ivan.
Na molbu da uputi neku poruku mladima, on kaže: Čuvajte se droga, iskušenja, trudite se da završite neku školu i trudite se da nađete posao tamo gde ga ima. Obilazite svet, moja putovanja su završena, ostale su samo uspomene sada. Moj danas najveći problem je što nemam vremena, pitate se kako, pa toliko imam obaveza, čitam, družim se sa ljudima, da mi je svaki dan ispunjen, poručuje poznati Ivan Kiridžija.
Vojnik JNA
Ivan Kiridžija rođen je 3. maja 1924. godine, u Metkovićima, u Dalmaciji. Kao mladić priključuje se Neretvanskom oslobodilačkom odboru, a odatle i po drugim većim jedinicama. U ratu je bio i ranjen, učestvovao je u operacijama za oslobođenje Mostara, Knina, Bihaća, Gospića, Krka, borbama za Trst, borbama u Kranjskoj gori, a na kraju bez borbe i u Kourškoj.
– Do penzionisanja radio sam kao potpukovnik u JNA. Poslednjih 16 godina službovao sam u Beogradu u pravnoj službi, Saveznom sekreterijatu za narodnu odbranu, u Službenom vojnom listu
Ljubav unuka
– Sudbina je bila takva, deda je zbog rata u Jugoslaviji ostao kod naše tetke u Australiji, a mi smo se iz Beograda iselili u Kanadu još pre 20. godina. Deda je dobio vizu za Melburn, a tata za Vankuver. Sada smo sestra Nina i ja, zajedno sa mamom i tatom došli kod našeg dede na ovu veliku proslavu. Godinu dana smo planirali put. Odmah po dolasku u Melburn, deda nam je svima, kao vojnik, dao zaduženja šta ćemo raditi na njegovoj proslavi, sestra i ja smo služile gostima kafu, ispričala je unuka Martina Kiridžija.
– Srećni smo što deda ima ovoliko prijatelja i što je popularan
Najteže u Beogradu
– Najteže sam radio u Beogradu, ali istovremeno je bilo i najlakše. Oko mene su bili intelektualci, vojnim atašei, ambasadori, konzuli. To je za mene bilo novo školovanje.
