Sudbina, čudna, nepredvidiva kao more koje sanja, kao dalmatinska krv koja struji njenim venama, odredila je da se Silvana Herceg rodi i odraste u Zemunu, gde i danas živi. Čežnju za morem u Podgori, u blizini Makarske, odakle je rodom njen otac Lino, može da smire samo miris boje, slikarsko platno i potezi kistom ispod koga ostaju konji, slonovi i, naravno, ustalasalo more.
Već sa tri godine Silvana je otimala bojice četiri godine starijem bratu Davoru da bi crtala. Njena majka Ana, i sama talentovana za slikanje, primetila je da njena ćerka umesto lutki više voli šarene bojice i plastelin.
– Po završetku Treće ekonomske škole u Zemunu želela sam da upišem Likovnu akademiju, ali su se moji roditelji pobunili. Trebalo je da završim Ekonomski fakultet, da imam hleb u rukama i ozbiljan posao od koga ću živeti i plaćati račune, a slikarstvo da ostane hobi. Tako je i bilo, zaposlila sam se u Beobanci, a potom u Komercijalnoj banci gde radim i danas – priča Silvana.
Ali, talenat koliko god ga mi potiskivali ne može da ostane u zepećku.
– Kao mlada devojka upoznala sam Branka Crnomarkovića, muža mamine prijateljice koji se, iako vojno lice po zanimanju, i sam bavio slikarstvom. On me je terao da se ozbiljnije posvetim slikanju, ali meni je kao mladoj devojci važnije bilo da izlazim sa društvom nego da satima sedim za štafelajom – priseća se Silvana.
Platno i lupa
A onda se dogodio rat i sve se promenilo. Posao u banci više nije bio siguran, kao uostalom nijedan drugi u zemlji koja se raspadala i koju je nagrizala inflacija. U potrazi za načinom da zaradi neki dodatni dinar Silvana se opet latila kista i počela da slika klovnove i arlekine.
Tri godine za nar
Svaka slika koju naslika za Silvanu ima svoju priču. Nekad je ta priča lepa i uzbudljiva kao i sama slika, a nekad tužna i bolna.
– Jednu sliku obično radim tri do četiri nedelje, osim slike nara, koju sam radila tri godine. Te večeri kada sam slikala nar pozlilo je Niku, koji je posle toga i umro. I kad god bih pogledala tu sliku, ja bih se setila te večeri i jednostavno nisam imala snage da je završim. Tako su prolazili dani, meseci, godine, slika je nezavršena stajala na štafelaju i tek posle tri godine prikupila sam snagu da je dovršim – iskrena je Silvana.
– Ima nešto u licu klovna, nešto što je me je asociralo na subinu svih nas tih teških '90-ih godina. Kao da smo svi nosili maske na licu, da se ne vidi grč i bol, lažni osmeh dok ti duša plače.
A onda je sudbina opet umešala svoje prste. U stan do njenog doselio se akademski slikar Pavle Nikitović Nik koji je u njenim platnima video ono što istinskog umetnika odvaja od prosečnog, bez obzira da li ima akademsku diplomu ili ne.
– Nik je bio oštar kritičar, često surov, ali jedino sam tako mogla da naučim. Umeo je satima da mi objašnjava zašto baš taj potez na platnu nije trebalo da bude tu gde jeste. Nikada mu nisam zamerila, jer nikada nećeš ništa naučiti ako te ne kritikuju – kaže Silvana.
I dok mnogi slikari na platna prenose svoje snove, unutrašnje borbe koje običan posmatrač često ne razume, ona slika isključivo hiperrealistične slike, neki kažu najteži pravac u slikarstvu.
– Volim da sve stvari u životu jasno vidim, pa tako i slikam. Radim isključivo ulje na platnu, što nije lako jer treba dosta vremena da se osuši jedan sloj boje, da bi se naslikao sledeći. Kupila sam akrilne boje, ali ih još nisam upotrebila. Volim miris uljanih boja, njihovu teksturu pod prstima… Opčinjena sam detaljima i često umem da držim lupu u jednoj ruci dok drugom slikam da bi uhvatila taj detalj koji mi je važan bez obzira koliko je sitan – kaže Silvana koja slika parkove, dalmatinske kapije, prozore, more, voće, ali ne ljude.
Konji i Amerika
Dragan Malešević Tapi, jedan od najčuvenijih srpskih slikara čiji je život tragično okončan, želeo je da pomogne Silvani, smatrajući da njene slike treba da pređu granice Srbije.
– Upoznali smo se u Jugoslovenskoj galeriji na Andrićevom vencu gde je Vuk Bojović organizovao izložbu čija tema su bile životinje. Gledajući moje konje Tapi mi je ponudio da me poveže s Amerikancima koji vole hiperrealizam. Bila sam prijatno iznenađena njegovom iskrenošću i odsustvom umetničke sujete… Na žalost, on je umro, a moja platna nikada nisu stigla do Amerike.
– Ne volim da slikam ljude, to je mučenje za mene. Zbog rada u banci gde sam svakodnevno u kontaktu sa ljudima, valjda sam prezasićena ljudskim licima. Slikanje je moj beg od svakodnevice, od uobičajenog životnog ritma i zato radim isključivo noću. Pustim tiho neku finu muziku i prepustim se, pa često uz boje i platno potpuno izgubim pojam o vremenu.
Grčka otmica
Silvana je do sada imala tri samostalne izložbe i više od 30 zajedničkih izložbi širom Srbije, ali i u inostranstvu. Njene slike završile su u domovima ljubitelja hiperrealizma u Nemačkoj, Austriji, a Grci umalo nisu prisvojili njenu sliku sa trešnjama koju je 1997. godine poslala u Solun na izložbu slikara balkanskih zemalja u okviru manifestacije Solun – evropska prestonica kulture.
– Mnogo im se dopala moja slika sa trešnjama, pa su danima odugovlačili i nisu želeli da je vrate. Na kraju sam morala da zapretim advokatima i tužbom da bi mi vratili platno, koje je u međuvremenu obišlo celu Grčku – smeje se Silvana.
Naravno, nikada neće zaboraviti prvu samostalnu izložbu koju je imala 1997. godine u Domu vazduhoplovstva u Zemunu.
Umetnik bez limita
Na otvaranju Silvanine izložbe u Art holu "Politike" vladala je gužva i živost neobična za ovakvu vrstu događaja. To je primetio i Boško Đuričković, likovni kritičar i direktor Udruženja i ljubitelja umetnosti Široka staza, koji je otvorio izložbu.
– Često organizujem izložbe, ali ovoliko publike nisam odavno video. Silvana je zaista posebna, ona je slikar s dušom, umetnik koji slika bez limita, jer nije opterećena kao akademski slikari šta će reći kritika i da li će prodati slike od kojih žive – rekao je Boško.
– Ta izložba ima posebno mesto u mom srcu. Ljudi su u redovima čekali na ulici da uđu u galeriju da vide slike.
Danas je u Srbiji teško živeti od bilo koje vrste umetnosti, pa i od slikarstva. U grčevitoj borbi za egzistenciju ljudi su zaboravili na umetnost koja oplemenjuje dušu.
– Nikome danas nije lako. Kome je do slika kada se većina ljudi budi i leže samo sa jednom mišlju – kako preživeti? Ne isplati se ni prodavati slike u galeriji, kad se galeristi ugrađuju i po 70 odsto u cenu… Ali, ja i dalje slikam i ne odustajem, jer ne mogu da odustanem od sebe i slikanja koje je deo mog bića – iskrena je Silvana.
Ovih dana u Art galeriji u holu "Politike" otvorena je njena četvrta samostalna izložba pod imenom Sećanje u koracima sa 30 slika koje plene svojom neobičnom lepotom.
– Kada su umrli Branko, Nik i moja mama mislila sam da više neću imati izložbe. Nikada nisam imala potrebu da slike izlažem u javnosti, jer me popularnost te vrste ne zanima. Ali, eto, opet izlažem u sećanje na Branka, Nika, moju majku i mog oca, u znak sećanja na njih koji su verovali u mene i moj talenat čak i kada sam ja sumnjala. Oni sada koračaju nekim nebeskim prostranstvima, a ja se sećam njih i slikam, jer to je ono što je meni sudbina namenila. Ljudi koje srećemo utiču i boje naš život, ostavljaju tragove kao što ostaje boja na platnu ispod četkice, jer sam život je kao slikarsko platno i nikad do samog kraja ne znaš kakva će slika ispasti na kraju.
