Prilikom same najave i poziva na putovanje u Tursku, osoblje iz ambasade ove zemlje u Beogradu, kao i iz partnerske agencije koja se pobrinula da put prođe u najboljem mogućem redu, istican je potencijalni let balonima Kapadokijom kao vrhunski argument zbog kog ne bi trebalo da propustim priliku da po drugi put u nešto više od šest meseci otputujem u kasabe ove zemlje.
Iako bi svaki drugi deo putovanja, svojom atraktivnošću, bio validan razlog da se svakodnevne obaveze ostave “na čekanju”, treba biti pošten i reći da mi se misao o letu balonom ugnezdila u tvrđavi uma kao kakva postojana, nenametljiva, ali trajna zverka. Prosto, neočekivana prilika da se vinem u nebesa, na sličan način kako su to radili crtani ili filmski junaci mog detinjstva, u meni je izazivala uzbuđenje, ali i, biću sasvim iskren, nespokoj. Kao što je pre pola milenijuma pisao veliki Nikolo Makijaveli, “da ljudi instinktivno ne veruju novim stvarima”, tako se i u meni javila grumen sumnje da će se na letu balonom nešto neočekivano desiti.
Kad je odistinski došlo vreme da u praskozorje nadomak Nevšehira, grada u koji smo doputovali iz Kiršehira, poletimo u nebesa, uzbuđenje je doseglo vrhunac. Let koji je usledio pokazao je da je moj osećaj da će se nešto neočekivano desiti bio ispravan. Međutim, ne u smislu da će biti nekih problema u pilotiranju balonom ili sa korpom u koju smo, kao pilići, bili smešteni, već u tome što je osećaj spokoja i mirnoće ispunio moj krvotok čim smo uzleteli. Kao neko ko ima zdrav animozitet prema visini, to je bio iznenađujući obrt, ali i nezaboravno iskustvo.
Podzemni grad
Sati posle sletanja balona bili su obeleženi potrebom da o utiscima porazgovaramo za trpezom, uživajući u doručku u neobičnom hotelu u kom smo bili smešteni. Kolaž raznovrsnih doživljaja koje smo iskusili na putovanju bio je obogaćen i ovim neobičnim zdanjem – mestom za konak čije su sobe, ni manje ni više, nego adaptirane pećine. Užitak u manifestacijama pod otvorenim nebom, svoju unutrašnju, kompatibilnu komponentu, imao je u boravku u ovim simpatičnim sobama i spavanju na udobnim krevetima iz starih vremena. Retro enterijer, prilagođeno, nenametljivo osvetljen etar oko stonih lampi i prisutna, pećinska teskoba, maštovitog posetioca bi vrlo lako mogli da odvedu u dane kad je maglovitim prolazima Transilvanije dominirala aura jednog demonskog princa koji je, prema legendi, pio krv svojih žrtava. Ipak, sve je to dalo jednu vrlo šarmantnu notu celokupnom boravku u zemlji naših kapadokijskih domaćina i svakako je nešto što svako treba da iskusi, ukoliko mu se ukaže prilika. Prema planu puta, na tapetu je bio obilazak Podzemnog grada. Reči našeg vodiča, Mustafe, da Podzemni grad nije za svakog, mirisale su na mistiku i opasnost.
Dok je on detaljnije objašnjavao stekli smo načelni uvid zašto je to tako. Reč je o mestu starom i nedovoljno istraženom, punom uspomena i strahota. Mreža uzanih i niskih hodnika seže pravo u ambis zemlje koji je nekad, ranohrišćanima, služio kao spas od famoznih starorimskih progona prvih poštovalaca Isusa Hrista. Zbog tesnaca i ustajalog vazduha, zbog vlage na stenama i mraka koji šeta pred očima, Podzemni grad nije prikladno mesto za one posetioce koje muči klaustrofobija ili neki drugi sličan strah. Bogami, kako je naš dobroćudni, debeljuškasti vodič pripovedao priču o zamkama koje vrebaju u Podzemnom gradu, tako je samopouzdanje nekih od kolega počelo da kopni, te su umesto vijugavih hodnika podzemlja, radije odabrali širinu bazara na kojima se prodaju kamile, pustinjski začini i persijski ćilimi. Mi ostali smo se uputili u istraživanje podzemlja Kapadokije i zbog toga nismo zažalili.
Drevni hramovi
Kapadokija ima dugu istoriju kao mesto na kom je hrišćanska zajednica imala svoje jako uporište. U to smo se uverili i prilikom obilaska čuvenih morfoloških formacija po kojima je Kapadokija planetarno prepoznatljiva. U nekima od njih i dalje se nalaze stare bogomolje, sa ostacima hramova i fresaka velikih svetaca koji su u ovdašnjoj hrišćanskoj raji predstavljali uzor ili nebesku utehu. Posećujući nekoliko starih hramova, osećali smo blagu jezu poštovanja u kostima, što zbog dobre očuvanosti, a što i zbog drevnosti ovog mesta čiju starost kao da simbolizuju okolne dine i kupole. Na tom mestu, u dubokim špiljama sveta, osetili smo maglovite prikaze davno počivših, potuljenih prilika vernika koji jedino što žele to je da budu ostavljeni na miru, u vanvremenskoj potrebi čovekovoj da nađe spokoj. A spokoj je, kako za hrišćane, tako i za muslimane, u većoj vezi sa stvarima nebeskim, nego zemaljskim. Do neba ushićenja smo stigli svi mi, putnici iz dalekih zemalja, ljudi različitih sklonosti i još različitijih strahova. Jedan od takvih je i misao da će stvari ostati izgubljene u zaboravu, da će doživljaji ostati nepoznati generacijama koje će doći i da će vreme, ta nezajažljiva mašina propasti, progutati sve ono što se jednom dogodi i što nam beše bitno. Zbog toga, više nego zbog bilo čega drugog, putovanju u Anadoliju i ljudima koje sam tamo sreo posvećujem ovu neobičnu priču. Do nekog sledećeg puta.
Dolina golubova
Savršeno prikladan nastavak puta u smislu povezivanja sa nebom bila je poseta Dolini golubova. Simpatično mesto ne toliko neobičnog naziva predstavlja padinu na kojoj se gnezde i na kojoj borave nebrojana jata ove peradi. Pitome naravi i purpurnih boja, svojim letom su bojili vidokrug pustinjskih predela, tako da se na momente činilo kao da se radi o kakvom pernatom, stasalom grožđu kome je nebo, slično mnogim vernicima, i usud i sudbina.
Kupole Kapadokije
Predivno svitanje dana, maslinjaci i drumovi Anadolije, arhaične kupole Kapadokije iz vremena kad svetom šetaše titanosauri i demoni, graja letača, prizori stotinu balona različitih boja i veličina koji istovremeno poleću, lagani povetarac koji pirka u vertikalnom letu i pre svega i iznad svega, onaj retki osećaj koji se u čoveku javlja da je srećan zbog trenutka i mesta na kom se u tom trenutku nalazi, učinili su spektakularne prizore još nestvarnijim subjektivnim doživljajem.
Dvorane i podrumi
Spuštanje u grad, nekadašnje sklonište hrišćanskih mučenika, bila je svojevrsna antiteza letu balonom. Istina, dobro uređene i osvetljene staze i hodnici jasno obeleženi strelicama (plava za spuštanje, crvena za izlazak), u velikoj meri su uspevali da prikriju klaustrofobičnu teskobu pri pomisli da su ljudi, pre dva milenijuma, na ovom mestu boravili i po nekoliko meseci, bez komocije savremene tehnologije. Hodnici struje u svim pravcima, povremeno se razbijajući u manje dvorane, koje su nekad korišćene kao mesta za molitvu, spremanje hrane ili kao podrumi.
Skriveni hodnici
Podzemnim gradom se hoda oprezno i u skoro čučećem položaju. Nizak plafon hodnika, nazubljeni zidovi ovih uzanih prolaza, njihovo krivudanje i nepravilnost, u čoveku bude osećaj da bi lako mogao da u ovaj lavirint podzemlja uđe, a da iz njega nikad ne izađe, da nije dobrog osvetljenja i jasnih uputstava u vidu strelica koje su postavili naši domaćini. Zbog svega toga, poseta ovom neobičnom mestu je dala jednu posebnu notu u čulnom opažanju skrivenih lepota Kapadokije.
