Robert Pešut, poznatiji kao Manjifiko, strastveni poklonik srpskog i balkanskog zvuka, održaće koncert 18. oktobra u Centru Sava u Beogradu. Slovenački muzičar, poznat i po muzici koju je radio za film "Montevideo", nastupaće u pratnji svog benda i Vojnog orkestra "Stanislav Binički".
– Mi smo kao vojska, koja dolazi u miru i širi ljubav, a umesto kalašnjikova imaju violine. Imamo i svoj slogan: "Što nije moglo puškom, napravićemo pesmom".
Pešut je rođen 1. decembra 1965. godine u Ljubljani, gde je i odrastao. Još u detinjstvu je pokazao interesovanje za muziku, ali je veoma kasno odlučio da bude muzičar, tek kad je, kako kaže, shvatio da ništa drugo ne može da bude. Interesovanje za muziku počelo je kad ga je otac jednog dana poveo u kupovinu, ali umesto planiranih cipela, vratili su se kući sa gitarom.
– On je to kupio sebi, a ne meni. Znao je neka dva akorda, pa je kupio gitaru i mislio da će tako sebi da produži mladost. Verovatno je planirao da me s tim pridobije za muziku, međutim, gitara je stajala u ćošku i ja je nisam takao nekoliko godina.
Želeo je da živi kao njegovi roditelji, da ima neki posao. Studirao je ekonomiju, ali je nije završio. Prvi album snimio je u 25. godini. Inače, Pešuti potiču iz Like, koji su se davnih dana doselili u Vojvodinu. Otac Svetislav je imao 13 godina kad su se preselili u Sloveniju, gde je završio ekonomsku školu, zaposlio se u pošti i oženio se Ivanom Vlašič, Slovenkom. Dobili su sinove Roberta i Aleksandra. Ponosan je na svog dedu, koji je bio solunac.
Krajem osnovne škole Robert je osnovao prvi bend. Sa 17 godina se pridružio Akademskoj folklornoj grupi "France Marolt", gde se učilo sviranje raznih žičanih instrumenata, od gitare i basa do tambure. Već na prvoj probi spazio je Barbaru, sa kojom je i danas živi i imaju sina Petera. Posle srednje škole otišao je u vojsku u Karlovac, a zatim u Bosanski Novi (danas Novi Grad). Po povratku iz vojske, a po preporuci oca upisuje Ekonomski fakultet u Ljubljani, na kome se zadržava samo nekoliko meseci. Sa ansamblom putuje na turneje po Nemačkoj. Skoro tri godine svira na svadbama, proslavama i drugim svečanostima za iseljenike.
Za svaki koncert je dobijao po 300 maraka, što je bila odlična zarada za to vreme. Kad se vratio, počeo je da traži posao. Posle mesec dana rada u računovodstvu Jugobanke, napustio je posao jer mu je bio dosadan. Roditelji su želeli da završi pripravnički staž, tako da je pola godine bio u centru Službe državne bezbednosti. I to je bio njegov poslednji posao u kancelariji. Zajedno sa Barbarom i nekoliko prijatelja 1989. godine osnovao je grupu U redu, gde je svirao gitaru, pisao muziku i tekstove. Za samostalnu karijeru se odlučio 1993. godine, kada je sebi dao estradno ime Manjifiko, po italijanskom pesniku Lorencu de Medićiju il Manjifiku. Sa novim imenom došao je i novi imidž, neka vrsta zavodnika i balkanskog pozera. Zlatni lančić do pupka, košulje i kožna jakna su postali deo njegovog stila, a nominovan je dva puta kao najbolje obučenog Slovenca. Za nastupe ga oblači Barbara. Seksualno stalno provokativnom, sklonom egzibicionizmu Manjifiku nije bilo teško da neprekidno privlači pažnju javnosti u Deželi svakim novim potezom. Takođe, igrao je u slovenačkim filmovima – slikar u "Stereotipu", u "Porno filmu" šefa srpske mafije i u "Pokeru" pokeraša.
– Čak sam bio 1998. ili 1999. glumac godine u Sloveniji. Onda sam odbio sedam-osam ponuda za filmove. Nisam bio sobom zadovoljan. Nekako mi je bilo: "Jebote, šta si? Si ti muzikant ili glumac?" Užasno mi smeta kad vidim Dejvida Bouvija u nekom filmu, mada ga poštujem.
Njegovi nastupi su energični, i pomalo ekscentrični.
– Nisam ekscentričan, samo volim da zabavljam ljude. Kad bi pitali moju ženu, rekla bi da sam privatno užasno dosadan, da ne skijam, ne volim putovanja, ne idem nigde. Slobodno vreme provodim kod kuće ili u jednoj kafanici u komšiluku, gde uveče odem sa prijateljima i to mi je super. Uživam u dosadi i ne dam da me pogađaju teški istorijski momenti.
Dragan Bjelogrlić ga je angažovao da radi muziku za njegov film "Montevideo"
– Mi se znamo više od 10 godina, kad je češće boravio u Sloveniji, pa smo se tada upoznali i viđali. On voli stvari koje radim, pa se setio da ja radim muziku. Malo me iznenadio, moram da priznam. Učinio mi se hrabar, jer nije znao šta može da očekuje ali ima neki divljački instinkt. Kaže mi: "Znaš šta da mi uradiš? Nešto novo, a da zvuči kao da je staro. I da bude hit! Imaš nedelju dana."
