Pao je mrak na njen beli oblak. Ćuti nema, tužna od uspomena… Vreme neko lepše pamti, i plače i pati što ne može da ga vrati, kaže pesnik i stihom odslikava baku Evicu Borojević iz Velikog Gradca kod Gline. U njenom životu malo je dana kojih se seća po dobru: obeležila su ga dva rata, pokolji u kojima je gubila najvrednije i najbliže, a u ovom poslednjem i sina jedinca, ranu koju nikad neće preboleti. Vratila se pre petnaestak godina iz izbeglištva u svoje puste Borojeviće, u svoju pustu zemlju Baniju, da žaluje u svojoj kući, sama i napuštena i od sveta i Boga. Da misli na sina koji je imao samo 42 godine kada je ubijen u "Oluji" i na njegove kosti koje je dobila pre nekoliko godina i sahranila u Borojevićima.
Kada više nije mogla otići ni na njegov grob, a ni doneti vode sa bunara, drva u kuću, u selu bez komšija, pomislila je da je kraj blizu. Odavno nije imao ko da je usreći i razveseli, da oplemeni njenu tugu, nasmeje je i razonodi. I baš tada, u njenom beznađu, u času kada se molila da je smrt već jednom uzme, dobri ljudi vratili su iskru života u njene usahle oči. Njeni Banijci iz dalekog joj Melburna, drugi put u godinu dana, posredstvom "Vesti", poslali su 84-godišnjoj baki Evici 200 evra, da joj se nađe, a Đuro Mandić, "dobri duh" banijskih sela, koji svojim kombijem punim namirnica na kućni prag donosi starim i nemoćnim najnužnije, baku je odveo svojoj kući da u krugu njegove porodice ugreje svoje srce i stare kosti, da ima nečije rame za plakanje.
Kada smo je prvi put posetili u decembru prošle godine, da joj uručimo poklon od australijskih Banijaca, nije mogla suspregnuti iznenađenje i tračak sreće što je se neko setio. "Mnogo su me obradovali ti dobri ljudi. Ovako nemoćna, bolesna, bez ikog svog. Dok su noge služile bilo je dobro, ali sada se samo patim. Molim se Bogu da ne dočekam novi dan, ali ni on me ne čuje. Trpi i trpi, to je moj život", govorila je i tada baka Evica, tvrdeći da joj je Đuro zamenio pokojnog sina… Odavno bi, rekla je tada, sama prekratila svoje muke.
Kada smo je ovih dana ponovo posetili nije imala snage ni toliko da nam kaže. Prikovana uz krevet, samo je blagim osmehom jedva čujno prozborila: "Hvala vam moja deco sa Banije… Bog neka vas blagoslovi, ma gde bili…" Ostavili smo baku Evicu da bar u snovima hoda banijskim stazama i da mirno spava na prsima svoga zavičaja.
|
Mandićima svaka čast
Uskoro u Banjaluci
|
