U uslovima pojačanih tenzija u BiH, Brčko dodatno zadobija svojstva potencijalnog mesta varničenja i sukoba. Izetbegović to zna i sračunato, a ja bih rekao i neodgovorno, na svoj omiljeni zloguki način pominje ovo ranjivo područje, kaže za Sputnjik profesor Darko Tanasković.
Kada je gostujući na federalnim medijima predsednik Stranke demokratske akcije Bakir Izetbegović u kontekstu pretpostavljenog sukoba u BiH pomenuo Brčko, bilo je jasno da pozivanje na distrikt koji preseca RS, može biti samo u funkciji najozbiljnije pretnje ratom. Ako tome dodamo pisma koja su Izetbegović i Denis Zvizdić poslali na više adresa u EU i SAD vapeći za pomoć, čini se da nije samo distrikt Brčko neuralgična tačka. U ovakvim okolnostima, ocenjuje profesor emeritus Darko Tanasković, cela Bosna i Hercegovina je jedan veliki neuralgični prostor.
Bakirovi ratni doboši za Brčko
„Izetbegović čiji je manevarski prostor i na unutrašnjem i na međunarodnom planu poslednjih godina znatno sužen, nastoji da dramatizuje situaciju i obraća se svim činiocima za koje pretpostavlja da bi mogli biti prijemčivi za upozoravajući zvuk njegovih ratnih doboša, kojima se, zasad povremeno i kondicionalno, oglašava u javnosti. Dakle, u rasponu od svoje političko-nacionalne, ali danas više ne i pouzdane bošnjačke/muslimanske glasačke baze, preko potencijalnih regionalnih saveznika, do EU i naravno, NATO-a. Bio je, uz posredovanje rušitelja Jugoslavije, a strasnog zagovornika unitarne BiH Stipe Masića, kod Milanovića u Zagrebu, a ne bi mu, kaže, pala kruna sa glave ni da dođe kod Vučića u Beograd.“
Imitira svoga babu, ali to nije iz više razloga
Istovremeno, upozorava Tanasković, Bakir sprema svoj nepoverljivi džemat za mogućnost rata i nužnost da se, kako on predstavlja stvari, još jednom patriotski (od)brani Bosna, ali je spreman i da razgovara sa susedima koje su on i njegovi istomišljenici proglasili agresorima.
„Imitira svoga babu, ali on to nije i iz mnogo razloga Bošnjacima u bitno izmenjenim vremenima i okolnostima — ne može biti. Ponajviše želi da učvrsti svoj ozbiljno poljuljani rejting i preporuči se, odnosno nametne, kao jedini reprezentativni predvodnik Bošnjaka i relevantni sagovornik za sva pitanja u vezi sa sudbinom BiH.“
Kada pak šalje pisma upozorenja EU i SAD, ukazujući na „katastrofalne posledice koje bi nastale kao rezultat ostvarivanja pretnji Dodikovih političkih sledbenika iz RS“, Tanasković pretpostavlja da Izetbegović očekuje oštro reagovanje i konkretne vidove pritiska na RS, personalizovanu u „bauku“ zvanom Dodik.
Na način, dodaje, na koji se Zapad svojevremeno obračunavao sa „Miloševićem“, a zapravo sa srpskim narodom i njegovim legalnim i legitimnim, pre svega vitalnim interesima i zahtevima da bude ravnopravno uvažavan, a ne prividno demokratski diskriminisan nametnutim mehanizmima pravnog i ucenjivačkog nasilja. Posle skoro tri minule decenije, kaže Tanasković, mogao bi to biti račun bez krčmara.
Distrikt ni na nebu ni na zemlji
Kada je reč o Brčkom koje Bakir u svom ratnom zanosu pominje kao ključnu tačku odakle bi mogao krenuti rat, Tanasković podseća da je pitanje Brčkog moglo biti razrešeno u Dejtonu, ono bi bilo prevaziđeno, ali nije, pa je pronađeno solomonsko rešenje u formiranju posebnog distrikta „ni na nebu ni na zemlji“.
„Nisam ni dovoljno obavešten ni kvalifikovan da bih bilo šta konkretnije procenjivao u vezi sa potencijalnom eksplozivnošću distrikta Brčko. Valja se nadati da će konstruktivan prilaz sadašnjoj krizi ipak prevladati, ali se nikako ne smeju zaboraviti teške i razorne bitke za probijanje posavskog koridora, a i neoprezne izjave jednog vremešnog (navodnog) mirotvorca koji je pre više godina sa Pantovčaka poluzvanično poručivao da bi, u slučaju procene da je to nužno radi spasa Bosne, hrvatska vojska bez većih problema mogla preseći taj vitalni koridor.“
Pouzdanije predviđanje kako će se dalje odvijati sadašnji proces zaoštravanja u BiH i u vezi sa njom, teško je, kaže Tanasković, predvideti. Dinamičnu jednačinu koja se svakodnevno menja i meandrira, ukazuje, čini više uzajamno, uzročno-posledično povezanih domaćih, regionalnih i međunarodnih faktora u prenapregnutoj interakciji.
„Situacija je svakako ozbiljna i bremenita najtežim izazovima, što je posledica duge blokade istinskog političkog procesa unutar BiH i njenih institucija, koje su u dubokoj krizi usled permanentne zloupotrebe na uštrb dvaju konstitutivnih naroda, prvenstveno Srba, ali i Hrvata, uz licemernu ulogu stranih beamtera. Ipak, verujem da će se stvari uskoro uliti u korito nekakvog simuliranja kretanja ka rešenju i izlasku iz ćorsokaka.“
Natezanje će se, veruje Tanasković, nastaviti sve dok bošnjačka strana i njeni najverniji strani pokrovitelji, kojih je manje nego ranije, ali su postali nervozniji, ne budu spremni da naprave koreniti zaokret u logici pristupa problemima sa kojima se dejtonska državna tvorevina suočava i prihvate da se ni pseudodemokratskim lukavstvima ni raznim vidovima pritiska, uključujući i golu silu, ne mogu određivati ustrojstvo i put države u kojoj su dva konstitutivna naroda većinski nezadovoljna svojim statusom.
Odricanje od mira gubitnički put
Na pitanje kakav manevarski prostor ima Republika Srpska, te da li je vraćanje na izvorni Dejton skupa iluzija ili jedina preostala opcija, Tanasković kaže da nije lako praktično sprovesti vraćanje na ono stanje koje se naziva „izvorni Dejton“, ali je sasvim legitimno tražiti da se temeljni akti, institucionalna organizacija države i nadležnosti dvaju entiteta što je moguće više približe prvobitnom okviru i koordinatama Dejtonskog sporazuma, sa svim njegovim aneksima.
„Ono što svakako mora odmah biti učinjeno, ukoliko se zaista želi izbeći eskalacija krize, jeste da se odustane od najnovijih aberacija u ’sprovođenju Dejtona‘, kao što je tzv ’Inckov zakon‘ i ideje da bi se manipulisanjem skandaloznim Ustavnim sudom mogla i dalje sprovoditi politika razvlašćivanja entiteta, konkretno Republike Srpske. Manevarski prostor za Republiku Srpsku je danas objektivno veći nego ranije, ali preterana samouverenost ne bi bila preporučljiva. Valja voditi zaista i konkretno odlučnu, ali i razložnu politiku.“
Razmatrajući šta je sve u ovom trenutku pod znakom pitanja — mir, osamostaljenje ili opstanak RS — Tanasković zaključuje sve i u svakom trenutku, ali, dodaje, baš zato ima izgleda da ne dođe do najgoreg.
„Odricanje od mira jedini je siguran gubitnički put za onoga ko se na takvu avanturu osmeli, uprkos bolnim poukama iz devedesetih godina. Postoji li i danas iko ko bi bio spreman da zarad svoje nemoguće i neostvarljive vizije Bosne žrtvuje mir? Sumnja u to nije dovoljna za spokoj“, zaključuje Tanasković.
Aman ljudi daj oterajte ovog manijaka
Covek je 100% za psihijatriju !!
Svaki entitet gledan kao država ima i svoju samoodrživost bez obzira na neke distrikte jer ne zaboravite ako distrikt ne iskoristi svoje kapacitete u eksploatacija svih entiteta onda neće ni jednoga a samim time stvaranje novih granica normalno da postavlja probleme pred entitete i to pre svega transportne. Iluzorno je da se očekuje međuentitetska saradnja uz nametanje pravila i zakona koja drugima ne odgovaraju jer unitarizacija sve stavlja u podređeni položaj. Ma koliko se čini da bi jačanje unitarne države BiH bilo korisno došlo bi brzo do samourušavanja vlasti kao šta je i na sami pokušaj unitarizacije ovo vreme odgovorilo opstrukcijom države. Državu čini šta veći skup ljudi koji plaćaju poreze a ne obrnuto tako da ako nisi u stanju da ugodiš svim svojim građanima nisi u stanju ni da sačuvaš državu. Npr. Hrvatskoj i te kako fale krajišnici u budžetskom proračunu a epilog je i u sve većem odlivu nazovi autohtonih i jedinih državotvornih pa se sad više kao posledica i ne zamera do pre neki dan nezamisliva ekavica konobara na obali.