Uloga Matije u “Igri sudbine”, seriji koja obara sve rekorde gledanosti, donela mu je popularnost, ali Pavle Jerinić može da se pohvali i izuzetnom karijerom u teatru. Odigrao je veliki broj uloga u nacionalnom teatru u Beogradu, pozorištu “Boško Buha” i u Zvezdara teatru, a naročito se istakao u sinhronizaciji, gde je mnogo puta “pozajmljivao glas” animiranim junacima. Upečatljive role na daskama koje život znače ostvario je u “Rodoljupcima”, “Henriju Šestom”, “Ričardu Trećem” i “Nečistoj krvi”. Igrao je u filmu i seriji “Kralj Petar Prvi”, u serijama “Ubice moga oca”, “Pet”, “Jelena”…
Gluma je bila nekako i logičan izbor ovog harizmatičnog glumca, jer je sin poznatog glumca Branka Jerinića, a u srodstvu je i sa doajenom srpske scene Branislavom – Cigom Jerinićem. Iako nema mnogo slobodnog vremena, Pavle voli da čita, a favorit mu je Milena Marković i njeno delo “Deca”. Oženjen je i otac malene Zore.
Posebna misija
Jedna od najpopularnijih serija poslednjih godina svakako je “Igra sudbine”, iako publika uvek navija za pozitivne likove, jedan “negativac” im je zapao za oko. To je svakako lik Matije.
– Pre skoro tri godine bio je kasting za seriju “Igra sudbine” i mene su pozvali, mislim da je to bilo na preporuku reditelja Miše Vukobratovića sa kojim sam sarađivao nekoliko puta do tada. Za mene nije bilo na stolu nijedne druge uloge osim Matije.
Uloge “problematičnih” osoba su same po sebi živopisnije i samim tim interesantnije i nekako zahvalnije za glumca – smatra naš sagovornik.
– Ono što je meni bilo zanimljivo jeste to što Matija ima nekoliko lica i u svim tim “izdanjima” je podjednako uspešan. Onda kada ne govori istinu, glumac mora odigrati kao da govori istinu. Posle dve i po godine rada u seriji mogu reći da je bilo mnogo i zahtevnog i posebnog rada. Zanimljivo je da je bilo raznih poruka upućenih meni, tj. mom Matiji, pogotovo od kada je Instagram počeo da raste. Uglavnom su pisala deca koja su mi poručivala da obratim pažnju da ne povredim Aleksu, Luku ili Adu. Interesantna mi je bila poruka nakon gostovanja u jednoj emisiji, gde su mogli da me vide kakav sam privatno. Međutim, jedan klinac mi je rekao da ga neće zavarati kakav sam privatno, jer “oni znaju kakav je Matija”.
Tempo snimanja je mnogo zahtevan, ističe Pavle.
– Budemo i po 12 sati na setu, pripremim se naravno za takav dan, ali to nije nešto što se ne može postići. Generalno, atmosfera na setu je izuzetno pozitivna, mnogo je mladih glumaca koji su željni rada i dokazivanja. Lepo se družimo, postali smo dobri drugari.
Serija je postigla veliki uspeh, gledanost je rekordna.
– Mislim da je tajna uspeha u intrigantnosti, nema tzv. praznog hoda, stalno se nešto dešava. Borba između pozitivaca i negativaca je stalna i to je ono što privlači gledaoce.
Naš sagovornik potiče iz glumačke porodice, otac Branko je glumac, a legendarni Branislav – Ciga Jerinić je brat od strica Pavlovog rođenog dede.
– Opredelio sam se za glumački poziv delom jer potičem iz glumačke porodice, a delom je rezultat neke moje zablude, jer sam mislio da je gluma jedino što umem da radim. Smatrao sam da je to moj poziv, da se usudim da kažem i moja misija, ali ne iz razloga da budem ispred kamera, da me ljudi obožavaju. Ne, nego iz edukativnih razloga da što više i što bolje mogu ljudima da prenesem kulturu, koje je nažalost sve manje.
S ocem u istom kadru
Posebno su mu drage scene s ocem.
– U predstavama smo igrali mnogo puta u Narodnom pozorištu, otac je doduše sada penzioner. Snimali smo neke serije, a prvi put da smo se sreli licem u lice upravo je u “Igri sudbine”. To je bila interesantna zamisao Žarka Jokanovića, a to je da Branko igra moga oca, sa kojim je moj lik Matija u katastrofalnim odnosima. Te scene su, što se tiče mog rada u ovoj seriji, jedne od najupečatljivijih.
Pavle se nije oslanjao na poznato prezime.
– Nigde se nisam, niti bih se pozivao na prezime, insistirao sam na tome da gradim svoj put, a ne mogu da garantujem 100 posto da prezime koje je neko nekad negde čuo nije pomoglo. Da ja znam nije, a sad da li je otvaralo neka vrata može biti, ali ja za njih ne znam.
Branko je imao priliku da igra i pred engleskom publikom.
– U londonskom Gloub teatru bio sam mesec dana, a godinu dana pre toga beogradsko Narodno pozorište je gostovalo tamo sa “Henrijem Šestim” Nikite Milivojevića i to je zaista bila neviđena čast da se Šekspir na srpskom jeziku izvodi u postojbini velikog književnika.
Iako je lik Matije, kako kaže Pavle “tačka preloma”, naš sagovornik imao je zapažene uloge u drugim ostvarenjima.
– Jedna od najdražih i najznačajnijih uloga mi je u seriji i filmu “Kralj Petar Prvi”. Ta serija je važna zato što se bavi problematikom koja je za naš srpski identitet veoma bitna.
Poznati glumac napominje da je imao lepo detinjstvo. Odrastao je uz starijeg brata, koji sada živi u Kanadi i programer je po struci.
– Znamo svi koliko su teške bile devedesete i šta su sve nosile sa sobom. Moji roditelji su što se tiče mene i mog brata uradili dobar posao, jer mi nismo osetili svu težinu tog vremena. Naravno, da ne poredim u bukvalnom smislu, ali sećate se filma “Život je lep” sa Robertom Benjinijem kada su otac i sin u logoru, a sin ne shvata šta se to dešava, jer otac od svega pravi igru, neku vrstu bajke. Hoću da kažem da su naši roditelji dobro zamaskirali i novčanice sa 11 nula i grabljenje za hleb i flaše benzina. Ono što mislim da je bitno u celom tom rasulu devedesetih jeste to što su naši roditelji uspeli da nam usade ispravan sistem vrednosti.
Decu vrebaju opasnosti
Pavle radi u dramskom studiju Bis, gde podučava mlade.
– Radim sa starijim uzrastom, od učenika sedmog, osmog razreda osnovne škole do maturanata srednje škole. Čini mi se da su problemi klinaca danas iz generacije u generaciju sve veći. Sve je jača zavisnost ne samo od Interneta, nego i od opijata i ta nebriga o mladima neprestano se produbljuje. Hvala Bogu, niko od mojih đaka nije imao problema sa narkoticima, nego govorim generalno o problemima mladih.
Pandemiju korona virusa sa porodicom je prošao relativno lako.
– Krajem januara sve troje smo preležali omikron. Malena ćerka, supruga i ja. Srećom to nas nije mnogo poremetilo, ali svakako nije prijatno. Pogotovo nije lako da beba od sedam osam meseci, koliko je tada imala, bude prvi put bolesna i to od korone. Kako god okreneš, koliko se god pazio to pre ili kasnije dođe do ljudi. Jer mnogo je onih koji ne vode računa. Preko društvenih mreža sam mnogo apelovao na sve da paze, da pokažu malo više empatije.
Što se tiče angažovanja, otkriva da snima seriju u međunarodnoj produkciji.
– Igram jednu od glavnih uloga. Zbog ugovora ne mogu da pričam mnogo o tome, ali mogu da kažem da je reč o seriji koja će se emitovati na Saj Faj, američkom televizijskom kanalu. Takođe će dijaspora imati priliku da to gleda, što mi je posebno drago.
Želi da upozna publiku u dijaspori
– Pre nekih četiri godine Narodno pozorište je gostovalo sa predstavom “Rodoljupci” u Budimpešti i to je bilo poprilično uspešan nastup. Imali smo tamo kontakte sa ljudima srpskog porekla. Žao mi je što nije bilo više takvih putovanja. Znam koliko nas je van matice. Želeo bih da da igram pred publikom u dijaspori i da je upoznam što bolje – kaže Pavle.
Pozorište prva ljubav
– U Srbiji je povoljna klima za snimanje serija, kojih ima sve više i zavidnog su kvaliteta. Međutim izgleda da pozorište trpi sve više, jer je činjenica da se rad u serijama finansijski više isplati. Ali mi glumci zbilja volimo daske koje život znače i uvek se na kraju vraćamo kući. Jer teatar je naša kuća, prva ljubav, a prva ljubav zaborava nema.
Nesuđeni mačevalac
– Nisam siguran da bih se sutra probudio kao glumac. Svojim đacima koji nameravaju da upišu akademije glume obično kažem da dobro razmišljaju o alternativama i s kojim sve profesijama bi bili srećni u životu. Kao đak sam trenirao košarku, od 23. do 28. godine sam trenirao kendo, to je samurajsko mačevanje. Trojica mladića koja su sa mnom trenirala sada su reprezentativci, a ja sam morao da se podredim svom poslu u pozorištu. Ko zna da sam krenuo sportskim putem možda bih bio reprezentativac u japanskom mačevanju – otkriva Jerinić.
