Austrijska nota Srbiji: Dan kada je počeo Veliki rat

Punih mesec dana nakon Sarajevskog atentata Austrougarska je pretila i pritiskala Srbiju. Sve to vreme Srbija je sakupljala međunarodnu podršku i pokušavala da ubedi Austrougarsku da nije imala ništa sa događajima u Sarajevu. A onda je stigao ovaj dokument…

Austrougarsku notu Srbiji u kojoj se navodi šta država treba da uradi u istrazi povodom atentata u Sarajevu, predao je poslanik baron Vladimir fon Gizl 23. jula 1914. u popodnevnim časovima zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija.

Odgovor je tražen, kako je izričito stajalo u dokumentu, u roku od 48 časova.

Danas znamo da je u Beču i Berlinu sve već odavno bilo spremno i da je austrougarski car Franc Jozef još pre atentata u Sarajevu naredio nemačkim istraživačkim podmornicama koje su bile na Savernom polu, da se vrate jer se u Evropi “sprema rat”.

U onom trenutku, bar u Beogradu, verovatno se verovalo da se još nešto može učiniti.

“Najužasniji dokument koji je jedna država uručila drugoj”

U dokumentu danas poznatom kao “julski ultimatum” Srbija nije bila direktno optužena za organizovanje atentata u Sarajevu, ali je navedeno da jeste “tolerisala mahinacije kojekakvih društava i udruženja uperenih protiv Monarhije, nedoličan jezik štampe, veličanje počinitelja nedela, učešće vojnika i zvaničnika u subverzivnoj agitaciji”.

“Evo šta se od Srbije tražilo u dokumentu koji je po hitnom postupku prosleđen srpskoj vladi na razmatranje:

1. Da spreči izdavanje publikacija koja podstiču mržnju i neprijateljstvo prema Austrougarskoj.

2. Da momentalno raspusti organizaciju “Narodna odbrana” i da isto postupi i sa drugim organizacijama koje učestvuju u propagandi protiv Austrougarske.

3. Da iz javnog obrazovanja ukloni sve što bi moglo da služi ili služi za podsticanje propagande protiv Austrougarske.

4. Da iz vojske i administracije uopšte ukloni sve oficire koji su krivi za propagandu protiv Austrougarske, a imena tih oficira dostavila bi vlast Austrougarske.

5. Da prihvati učešće austrougarskih organa vlasti u suzbijanju subverzivnih delatnosti protiv Austrougarske na teritoriji Srbije.

6. Da preduzme sudski postupak protiv saučesnika Sarajevskog atentata koji su na srpskoj teritoriji, uz pomoć i uputstva austrougarskih organa.

7. Da momentalno uhapsi da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića (osobe koje su upletene u atentat po istrazi koju je preliminarno sprovela Austrougarska).

8. Da spreči “pomaganje nedozvoljene trgovine oružjem i municijom preko granice” i da “otpusti i strogo kazni” one pogranične organe koji su pomogli trojici atentatora da pređu granicu.

9. Da uputi Austrougarskoj objašnjenja povodom izjava visokih srpskih zvaničnika u Srbiji i inostranstvu koji su izrazili neprijateljstvo prema Austrougarskoj.

10. Da bez odlaganja obavesti Austrougarsku o ispunjavanju ovih obaveza.”

Tekst ultimatuma nije odmah otkriven evropskim silama. Za njega nije znala ni Italija koja je bila saveznik Austrougarske. Kada je konačno i svet video ovaj dokument, oružje je već uveliko zveckalo na Balkanu, a vremena za reakciju nije bilo.

Britanski državni sekretar za spoljne poslove ser Edvard Grej je, čitajući ultimatum, rekao austrougarskom ambasadoru da je to “najužasniji dokument koji je jedna država ikada uručila nekoj drugoj državi”.

“Ne ostaje ništa drugo nego da se gine”

Od deset zahteva, Srbija je prihvatila sve osim jednog, tačke 5. koja bi značila dolazak austrougarskih istražnih sudija i policajaca u Srbiju da vode istragu na njenoj teritoriji.

Vlada kraljevine je učinila najveće moguće ustupke, ali su svejedno u momentu kada su sastavili odgovor znali kakva će reakcija Austrougarske biti. Priča kaže da je Nikola Pašić, kada je krenuo da odnese odgovor, u znak žalosti, obukao crno odelo. Ministar prosvete Ljuba Jovanović tom prilikom izjavio je samo da “ne ostaje ništa drugo nego da se gine”.

Srpska depeša poslata je 25. jula. Austrougarski odgovor usledio je 28. jula. U običnom telegramu stigla je vest da ova carevina Kraljevini Srbiji objavljuje rat.

Ovaj sukob prerastao je u Prvi svetski rat, najveći i najkrvaviji okršaj koji je svet do tada video. Srbiju je, osim razaranja i haosa koji je doneo, rat “koštao” i trećine stanovništva ili oko 1.247.000 vojnika i civila. Bila je to najveća cena Sarajevskog atentata.