Boban je peti put izabran za predsednika Zajednice srpskih klubova u austrijskoj pokrajini Forarlberg. Kaže da je stvarni život večiti kompromis između idealnog i mogućeg. Između toga je rad, rad i opet rad, a sve između je prilagođavanje i hvatanje u koštac sa problemima.
Hrabrost za novo
– U nepoznato se iz rodnog Zlatova kod Despotovca 1967. godine uputio moj otac Stanko. Ohrabrili su ga neki prijatelji i odvažio se da krene sa njima u Beč. Međutim, u austrijskoj prestonici se zadržao jedva nekoliko meseci. Veliki grad i neznanje jezika, donekle i nesnalaženje u masi na koju nije navikao, pogurali su mog oca da krene dalje kroz Austriju, tražeći mesto koje će ga podsećati na zavičaj, ali će imati više prilika za rad i zaradu.
– Kada je stigao u pokrajinu Forarlberg, koja se graniči sa Nemačkom, Švajcarskom, Lihtenštajnom i austrijskom pokrajinom Tirol, sve ga je nekako podsećalo na zavičaj. Gradić Rankvel je bio baš onakav kako je želeo da izgleda mesto gde počinje da gradi novu budućnost za svoju porodicu. Mala i jednostavna varoš, koju krase dobronamerni ljudi. Dopalo mu se sve i odlučio je da je to ono za čim je krenuo tražeći svoju sreću. U Austriji je upoznao moju majku Bosiljku, koja je došla iz Kninske Krajine.
Jezičke prepreke
– Prvi dani su im bili teški. Život u tuđini je uvek bolan jer nosi prilagođavanje i svakodnevno učenje. Moje roditelje je sputavalo neznanje nemačkog, nedostatak obrazovanja, a i prvo veliko i daleko odvajanje od zavičaja, ali nisu odustajali. Radili su najteže poslove i učili, od nemačkog jezika, preko neophodnih škola, koji su im obezbeđivali bolja i plaćenija radna mesta. Međutim, učili su se i kompromisima i polako se prilagođavali novoj sredini. Naravno, svega su se odricali, kako bi što pre sazidali kuću u zavičaju, a onda se 1971. godine rodio moj brat Srđan, a dve godine kasnije i ja. Obojica smo rođeni u Rankvelu, gde smo odrastali do polaska u školu. Tako da je brat dve godine pre mene otišao u Zlatovo, ali do tada su nas roditelji primorani poslom, već sa nekoliko meseci dali u jaslice još kao bebe. Bilo je prirodno da u takvim uslovima prvo progovorimo nemački, a ne srpski jezik.
– Srđan je bio dve godine pre mene došao u Srbiji, završavao je već drugi razred osnovne škole, kada smo se majka i ja vratili u Zlatovo. U zavičaju sam krenuo u prvi razred. Tog vremena se sećam kroz maglu, ali uvek imam neki čudan pritisak u grudima, koji je proizvela nova sredina. Razumeo sam maternji jezik, ali nisam znao da govorim, pa mi je u to bio problem. Međutim, deca brzo uče jezike, pa sam tu prvu prepreku brzo savladao i posle toga je sve bilo lakše. Život je tekao ustaljenim tokom. Otac je radio u Austriji, a mi sa majkom i babom Radojkom živeli u Srbiji. Otac nam je slao novac, a mi smo zidali kuću, pa pomoćne prostorije, pa kupovali zemlju, poljoprivredne mašine i grešili baš tamo gde su kiksirale te prve dijasporske generacije, ulažući neplanski i nenamenski…
Šleper na putu
– Kao dečak sam bio talentovan fudbaler, pa sam docnije poluprofesionalno igrao u mnogim austrijskim klubovima. Kao školarac sam igrao za FK Sloga iz Despotovca, a po završetku srednje ugostiteljske škole sam se vratio u Austriju. U međuvremenu je brat završio srednju školu i otišao u Francusku, pa smo se majka i ja vratili u Rankvel kad sam završio srednju ugostiteljsku školu.
– Otac me je savetovao da se i u Austriji posvetim fudbalu, jer je bio bolje plaćen od bilo kog posla. Tako je bilo, ali kada sam se oženio sa Valentinom, pa dođoše i deca, sve je manje bilo vremena za treninge i fudbal, pa sam ga polako ostavljao. Okretao sam se nekim drugim poslovima, za koje sam smatrao da mi ostavljaju više vremena za porodicu. Radio sam sve i svašta, ali vrlo malo ili gotovo nikako u ugostiteljstvu. Sve u svemu, svoju mirnu poslovnu luku sam pronašao kao vozač šlepera koji prevozi pesak, i to baš u preduzeću u kome je moj otac radio godinama. U toj firmi su me svi znali, jer sam i kao dečak često išao s ocem na posao. Punih 17 godina radim u istoj firmi, i to u kojoj je radio i moj otac, i na to sam ponosan. Svi me znaju, sve znam i osećam se kao svoj na svome. Moja firma je moj drugi dom.
Večiti stranac
– Moj život je u Austriji, ali isto toliko i u Srbiji. Tačnije, moje porodično gnezdo i osnova za uspešnost jesu supruga Valentina i naše troje dece, 17-godišnja Anđela, 13-godišnja Aleksandra i sedmogodišnji Aleksandar. Moj najstariji sin Miloš iz nevenčanog braka, danas ima 22 godine i živi na 30-ak kilometara od nas, u Bregencu. On deli naše mišljenje da je naš stvarni i svakodnevni život u Austriji, a da u Srbiji gostujemo, što ne znači da je manje volimo… Dakle, naša deca pohađaju austrijsku školu, ali besprekorno govore srpski. Supruga i ja im vrlo često pričamo o našim korenima, a tu je i naša pokrajinska Zajednica srpskih klubova u Forarlbergu, uz koju dodatno upoznaju sve naše narodne običaje i tradiciju i sve ono što ih povezuje sa maticom.
– Neko vreme sam tražio sebe, pokušavajući da spoznam da li sam Srbin ili Austrijanac. Srećom, na vreme sam shvatio da sam Austrijanac u kome kuca srpsko, ili kako mi Srbi volimo da kažemo, slovensko srce, ali i večiti stranac, kako u Austriji, tako i u Srbiji. To je moj život! I to me je dugo grizlo i tištalo, na kraju sam svoju dilemu pretvorio u nešto lepo i korisno, jer sam shvatio da sam po rođenju, nasleđu i genetici, ali i rodoljublju – Srbin. Međutim, u mom srcu ima rodoljublja i prema adoptiranoj domovini, ali i mnogo stečenih navika, koje sam pokupio od Austrijanaca, mojih prijatelja, ali i svih onih sa kojima delim život u Rankvelu, i isto toliko sam i Austrijanac, pa sam spojio nepomirljivo i počeo svakodnevno da radim na bratimljenju austrijskih i srpskih gradova.
Dve države
– Zemljake iz Srbije koji su u Austriji, uz pomoć i rad Zajednice srpskih klubova u pokrajini Forarlberg, učim da se priključe društveno-političkom životu zajednice. Naše gastarbajtovanje više nije svedeno na kratkotrajni rad u inostranstvu i povratak, već na decenijski život u državi gde zarađujemo, gde smo svili porodična gnezda, gde će verovatno živeti i naša deca. Baš zato što je naš stvarni život u Austriji, moramo da se uključujemo u sve segmente društvenih tokova države koja nas je prihvatila i pružila nam mogućnost da se ostvarimo, radimo, zarađujemo i stvaramo. Ujedno tako krčimo težak put da se čuju i naš glas i naši problemi, ali takođe otvaramo i poglavlje da budemo više korisni za državu koja je postala naša adoptirana domovina. Na ovaj način ne okrećemo leđa otadžbini, već joj pomažemo. Korene ne zaboravljamo jer radimo na povezivanju dve države. Kada je matici teško, mi iz rasejanja smo tu da pomognemo kroz brojne humanitarne akcije, ali ako smo uključeni u život države u kojoj živimo, onda će se i ta naša domovina priključiti i našu malu pojedinačnu pomoć podići na viši i ozbiljniji nivo.
– Ovo ne govorim napamet. Tako je bilo i proletos, kada je Srbija doživela katastrofalne poplave. Kako je najviše stradao Obrenovac, mi dijasporci iz pokrajine Forarlberg smo se samoinicijativno organizovali i počeli da prikupljamo pomoć, a onda smo se organizovali kroz pokrajinsku Zajednicu srpskih klubova u Forarlbergu i sve je imalo ozbiljniju i odgovorniju konotaciju. Kako Zajednica srpskih klubova u Forarlbergu ima izuzetno dobru saradnju sa pokrajinskim vlastima, ubrzo je usledio i poziv predstavnika vlasti Forarlberga, koji su želeli preko nas da pomognu postradalima u poplavama u Srbiji i BiH. Sve vreme je pokrajinska vlast Forarlberga uz nas i pomaže na brojne načine. Ima li bogatijih ljudi od nas, koji imamo dve države majke?
Pomoć Srbiji
"Pokrajinska vlada Forarlberga odlučila da izdvoji za poplavljene u Srbiji i BiH 100.000 evra za obnovu kuća. Bilo je predviđeno da se 50.000 evra humanitarne pomoći da Opštini Svilajnac i isto toliko Despotovcu. Međutim, septembarske poplave su omele tu odluku, pa Svilajnac nije dobio pomoć, jer je odlučeno da prikupljena sredstva odu stradalima od poplave u Kladovu", priča Đurić.
Popravka vodovoda
"Roditelji su i brata i mene vaspitavali u tihe i skromne ljude i ne volim da pričam o humanitarnom delanju, jer mi je prirodno da pomognem ljudima u nevolji. Ponosan sam na činjenicu da je pokrajinska vlada Forarlberga izdvojila 40.000 evra za sanaciju vodovodnog sistema opštine Despotovac, koji je oštećen tokom prolećnih poplava. Zajednica srpskih klubova u Forarlbergu je pokazala da je pouzdan partner pokrajinskih institucija i dobila je čast da ta sredstva i uruči opštinskoj vlasti u Despotovcu", objašnjava Boban.
