Na potkozarskim brežuljcima, u selu Klekovci, koji se polako gube i nestaju u zelenom tepihu Dubičke ravni, na prostorima na kojima su odrastali i autor Pantelija Dudić i veći broj junaka njegovog trotomnog romana “Auslender”, polako ali sigurno niče firma Eko-Bio čija će glavna delatnost biti proizvodnja hrane.
Nepregledna njiva na kojoj je Dudić za početak zasejao 50 hektara kukuruza počinje preko puta njegove kuće, a gore iznad šumarka povezuje se s drugom njivom, na kojoj se odmeće i buja još 20 hektara, kao šuma izđikalog kukuruza.
U dvorištu nas hitrim trčanjem i lavežom pozdravlja vižljasti, mali mešanac Reks. Od radosti i uzbuđenja što ponovo vidi svoga gazdu skače na Panteliju, kao da želi u nedra da mu uskoči.
Kuća uredna i čista sa četvorosobnim prizemljem, kombinacija je porodične i poslovne kuće u kojoj se već nalazi, propisima zahtevana direkcija Eko-Bio firme. Pantelija prvo ulazi u sobu na čijem zidu visi slika majke mu Danice, delo dubičkog slikara Dragana Bosiočića, bivšeg učitelja iz Međuvođa. Krsti se, ljubi majčin lik i pali sveću koju postavlja na umetnički izrađeni mali drveni čirak, koji mu je uradio njegov pijatelj, u Nemačkoj poznati srpski vajar Mile Prerad.
Ispred kuće se zaustavlja se ogromni traktor sa isto tako ogromnom prikolicom. Stigli su sinovac Vlado Dudić, četrdesetogodišnji izvršni rukovodilac firme i Pantelijin devetogodišnji sin Leonardo.
Orao mesec dana
Dovukli neki materijal. U pripremi je i gradnja štale za konje, koje će Dudić gajiti za svoje sportske potrebe. Jedan lipicaner je već tu. Brigu o njemu za sada vodi Dudićeva buduća kuvarica, komšinica Dušanka Petković. Malo napred, na levoj strani asfaltnog puta stoji još nedovršena dvospratna zgrada u kojoj će se nalaziti uprava, kuhinja za radnike i gostinske sobe za stručnjake čija će pomoć uvek biti potrebna.
– U planu je da sejemo žitarice, uzgajamo, za početak, šest stotina koza i ovaca i da podignemo mini mlekaru za proizvodnju mlečnih proizvoda. Inženjer projektant iz Nemačke stiže ovih dana. Ove godine zasejali smo 700 hektara kukuruza. Dobro su poneli. Zemljište smo na 50 godina zakupili od države. Predsednik opštine dr Radenko Reljić je sa zadovoljstvom prihvatio moju ideju – priča Dudić ponosno pokazujući “kukuruzovu šumu” kojoj se ne vidi kraj.
– Orao sam to mesec dana, a ovih 50 hektara pored puta morali smo preorati i ponovo zasejati, jer su ih uništile one obilne prolećne kiše – dodaje sinovac Vlado.
Devetogodišnji Leonardo s traktora siđe samo da pozdravi Reksa i ponovo se vrati i zauze mesto za volanom. Nije mu dozvoljeno da ogromnu mašinu pokrene, iako uporno tvrdi da zna da vozi što niko nije ni osporio. U pitanju je samo vreme.
Mašina zabrekta, a Reks ubrzano zalaja kao da želi da ih zaustavi. Posle kraće utešne igre s uzbuđenim psetancetom krenusmo dalje.
Sto metara napred, u pravcu Kozare nalazi se teren na kome će biti izgrađeno glavno sedište firme.
Traktor, štale, mlekara
To je u stvari nekada bilo napredno seosko domaćinstvo, koje je pripadalo vlasnicima kojih više nema, a njihova ćerka naslednica je imanje, kojim ne može da se bavi, prodala Dudiću.
Preko puta već pomenute dvospratnice nalaze se dvorišne zgrade, koje se za sada koriste za smeštaj mašina i mehanizacije.
– Trenutno su ovde samo priključci za traktor – plugovi i tanjirače. Traktor i prikolicu parkiramo kod mog brata Vladimira u Jošiku. Sigurnije je. Ipak smo to platili 60.000 evra – pojašnjava Dudić otkidajući nekoliko odmetaka kukuruza.
– Zrno se još nije dovoljno razvilo, ali se vidi da je kvalitetno. Ovde će biti mlekara, a dole niže, preko puta, gradićemo štale za ovce i koze. Stare dvorišne zgrade koje sada služe za smeštaj mehanizacije će biti srušene. Tačnu lokaciju i projekt celog terena uradiće stručnjak jer sve treba da bude funkcionalno, ali se pritom ne smeju zapostaviti ni higijenski uslovi – pojašnjava Dudić.
Brat se vratio
Posetu nastavljamo obilaskom dela njegovog imanja u Jošiku, selu udaljenom od Klekovaca oko tri kilometra. Na imanju živi Pantelijin brat Vladimir, koji je u Nemačkoj u njegovom restoranu radio devet godina, a sada će sa sinom Vladom nositi glavnu odgovornost u bratovljevoj firmi za proizvodnju hrane.
Vladimirova supruga Ružica nudi nam kafu i zakusku. Kod 35 Celzijusovih se odlučujemo za hladnu vodu. Za pivo se jedino odluči komšija Marko Antonić koji za trenutak prestade da kosi detelinu. Markovoj pauzi obradovao se i živahni Leonardo. Popeo se na traktor. Mnogo je manji od onog monstruma iz Klekovaca i Marko mu dozvoli da pokaže svoju veštinu rukovanja pravim traktorom.
– Volim da budem ovde. Kad porastem, biću tirarkt (veterinar) i radiću ovde gde je počeo moj tata- kaže Leo, kojem pored dobrog srpskog ipak “promakne” i poneka nemačka reč.
Naša poseta završena je u Kozarskoj Dubici u Dudićevom stanu s čijeg smo balkona uživali u pogledu na bistru zelenu vodu, jedinstvene lepotice Une. Domaćica Rosa koja u Pantelijinom odsustvu zaliva balkonsko cveće, između ostalog počastila nas je i giricama, koje je Leonardo dan ranije ulovio u Uni.
Zrikavci zamenili sudijsku pištaljku
Levo od lokacije buduće Dudićeve mlekare nalazi se fudbalsko igralište zaraslo visokom divljom travom. Noćni zrikavci ovde su već odavno zamenili sudijsku pištaljku i graju publike. Radoznalo pitamo da li će s njegovom firmom oživeti i igralište.
– Tvrditi tako nešto bila bi demagogija, a ja nisam demagog, već sam poslovan čovek koji veruje u ono što radi. Ne znam koliko će se mladih vratiti, ali sam ponosan što mogu da obezbedim posao svojoj porodici i komšijama. Naravno, biću presrećan ako ih se i više zaposli. Znam ovde svaku stopu, a poznajem i ovaj narod. Znam da ovde može da se ostvari sve onu u što čovek veruje da je isplativo – kaže Dudić.
U tri godine tri faze
– Planiram da ceo projekat realizujem u tri faze za tri godine. Ove godine posejali smo 700 hektara kukuruza. Iduće godine gradimo štalu, kupujemo prvu stotinu koza i gradimo mlekaru. Treću godinu povećavamo broj koza, kupujemo ovce i stavljamo mlekaru u pogon – računa samouvereni Dudić koji je do sada pobedio mnoga poslovna iskušenja.
Rat divljim svinjama
Pored ćudljive prirode i vremenskih nepogoda kojima mogu biti izloženi svi poljoprivredni usevi, kukuruz je u dubičkom kraju naročito ugrožen najezdom divljih svinja, kojih ove godine ima izuzetno mnogo.
– Lovci su im objavili otvoreni rat. Organizuju lov i sačekuše i uvek na drugom mestu. Svinje za noć mogu da unište i do pet duluma kukuruza. Ako to meni i učine, nije strašno, ali ako nekome ko je posejao deset pojedu pet duluma, onda je taj čovek u velikom gubitku – kaže Dudić, a potvrđuje sinovac Vlado koji često sedi u sačekuši.
Vernik i donator
Dudić je veoma talentovan pisac što svedoče i nagrade koje je dobio za svog “Auslendera”. Ljubitelj je knjige, pa je mnogim piscima pomogao da izdaju svoja dela. Između ostalih i Milanu Dašiću, autoru istorijskog dela “Iz kolevke u Jasenovac”, ali i Matiji Bećkoviću. Njega kao takvog dobro poznaju u Udruženju pisaca Srbije i Republike Srpske, čiji je i član.
U Kozarskoj Dubici i šire, poznat je i kao ktitor i zadužbinar. Izdašno je pomogao renoviranje Hrama Svetih apostola Petra i Pavla u Kozarskoj Dubici, a Crkvu Svetog jevanđeliste Marka u Drakseniću, poznatu po ustaškom zločinu, u čijoj se porti nalazi grobnica mozgova, ogradio je i na osvećenju bio kum. Vrhunac njegovog dobročinstva je Spomen dom solunskim borcima koji je u crkvenoj porti u Kozarskoj Dubici podigao gotovo sam.
