Razgovor koji su, nakon saznanja o bombardovanju Hirošime, vodili zarobljeni nemački naučnici snimljen je tajno pomoću prislušnih aparata. Evo nekih detalja.
Han: “Ta stvar je izuzetno komplikovana. Da bi se dobio element – 94 oni treba da imaju reaktor koji radi duže vreme. Ako su Amerikanci napravili uranijumsku bombu, onda ste vi, jednostavno rečeno, prosečni, osrednji.”
Hajzenberg: “Zar je u vezi sa atomskom bombom bila pomenuta reč ‘uranijum'”?
Han: “Ne!”
Hajzenberg: “Onda se tu ne radi o atomima. Pa, ipak, ekvivalent od 20.000 tona eksploziva. To je strašno! Koliko mogu da procenim, izvesni amater u Americi tvrdi da je snaga takve bombe iznosila 20 kilotona eksploziva, ali to nije realno.”
Han: “Kako bilo da bilo, Hajzenberže, vi ste osrednji i možete mirno da pakujete kofere.”
Hajzenberg: “Potpuno se slažem… to je verovatno bomba visokog pritiska i ja ne mogu da poverujem da ona ima nešto zajedničko sa uranijomom. Ponajpre bi se moglo reći da su uspeli da nađu hemijski način za gigantsko pojačanje snage eksplozije.”
Han: “Ako su oni stvarno uspeli da naprave tu stvar, onda čuvanje te činjenice u tajnosti treba da im služi na čast.”
Virc: “Drago mi je što nismo imali bombu.”
Vajczeker: “To je strašno što su Amerikanci napravili. Mislim da je to suludo s njihove strane.”
Hajzenberg: “Može se sa istim uspehom reći i drugačije: to je najbrži način da se okonča rat.”
Han: “Samo to me ne teši. Mislim da se treba složiti sa Hajzenbergom da je to bio blef.”
Hajzenberg: “Za nas, koji smo se bavili time pet godina, cela ta priča izgleda prilično čudna.”
Trumanova “tajna”
U vreme kad su Amerikanci pripremili eksploziju prve atomske bombe u Alamogordu, vršene su i pripreme za Konferenciju u Potsdamu kod Berlina. Tu je od 17. jula do 2. avgusta održan sastanak trojice velikih oko usaglašavanja nekih važnih detalja oko sfere uticaja. U Teheranu i na Jalti svet su delili Ruzvelt, Staljin i Čerčil; ovde se dogodila promena, u odabranoj trojci više nije bilo Ruzvelta (umro je u proleće te godine) kojeg je zamenio Harold Truman. Ohrabren novom bombom, on u jednom trenutku, pomalo naivno, diskretno poziva Staljina i u “četiri oka” mu saopštava o eksploziji u Alamogordu. Staljin je vešto odglumio da ne pokazuje naročitu radoznalost za to kako bi umanjio značaj Trumanove “tajne”. On je o američkoj bombi znao pre samog Trumana.
Sovjeti su tokom celog rata imali informacije o atomskom programu na kome rade Amerikanci. Jedan od ljudi koji ih je detaljno o tome obavestio bio je mladi naučnik Klaus Fuks. Rođen je u Nemačkoj 1910. u svešteničkoj porodici, ali njega nije interesovala teologija. Umesto Biblije zanimala ga je atomska fizika, nuklearna zračenja, brojke i formule. Otac je želeo da mu sin studira teologiju, ali se on opredelio za fiziku i matematiku i na univerzitetima u Lajpcigu i Kilu skrenuo je pažnju svojim talentom. Profesori su mu predskazivali blistavu naučnu karijeru, ali u to vreme u Nemačkoj je sve krenulo naopako. Mnogi naučnici i talenti su zaustavljeni u svom radu i beže iz Nemačke. Klausov pogled na svet je levičarski, on pristupa komunistima i izlaže se velikoj opasnosti, jer je hajka na “crvene” počela već 1933. godine. Klaus Fuks tada ima samo 23 godine života, ali nepogrešivom intuicijom oseća opasnost i beži u Englesku.
Centar u Los Alamosu
Studije nastavlja na Univerzitetu u Bristolu, a 1937. godine brani doktorsku disertaciju iz teorijske fizike. Impresionirao je svojim briljantnim radovima i na poziv profesora Rudolfa Pajerlsa postaje član odabranog naučnog tima u okviru engleskog atomskog programa. Godine 1942. dobio je englesko državljanstvo i ostao na Ostrvu. Englezi su tesno sarađivali sa Amerikancima na izradi atomske bombe, njihovi najbolji naučnici su boravili u Americi i pomagali na realizaciji tog projekta. Grupa profesora Pajerlsa je od 1943. u Los Alamosu, u centru svih atomskih zbivanja. Tamo je i mladi Klaus Fuks. Upućen je u sve što se tamo događa. Radeći u Los Alamosu ne zaboravlja da učini nešto i za Ruse. Posle tri atomske eksplozije – u Alamogradu, Hirošimi i Nagasakiju, Klaus Fuks pribavlja pozamašan teorijski materijal u kome je detaljno opisan proces dobijanja fisionog uranijuma i plutonijuma i izrade atomske bombe. U jesen 1945. godine materijal predaje Rusima.
Po završetku rata, u leto 1946. godine odlazi zauvek u Los Alamos; vraća se u Englesku da radi u novoformiranom atomskom centru u Harvelu i postaje rukovodilac odeljenja za teorijsku fiziku. Bio je jedan od najcenjenijih saradnika profesora Džona Kokforta, direktora u Harvelu i dobitnika Nobelove nagrade za fiziku 1951. godine.
Nemci daleko od bombe
Iz ovog razgovora se jasno vidi da nemački naučnici nisu bili blizu izrade atomske bombe i da su dosta zaostajali za Amerikancima. Njima neke stvari nisu bile jasne, a ono što se iz ovog kratkog razgovora moglo zaključiti da oni nisu istinski želeli pobedu Nemačke, a samim tim i uspešnog završetka posla kojeg su pet godina radili, a to je izrada atomske bombe.
