Specijalci Alsosa svoje prve zadatke u Evropi imali su na teritoriji Francuske, koju su Nemci držali četiri godine u okupaciji. U avgustu 1944. kada su saveznici umarširali u Pariz, sa njima su bili i članovi Alsosa. Njihov prvi cilj bila je laboratorija Frederika Žolia koja se nalazila u Francuskom koledžu. Profesor Žolio je 1940. predao Nemcima svoju neoštećenu laboratoriju, da bi se tom tobožnjom, kapitulacijom kamuflirao i nastavio da radi u Pokretu otpora.
Ubrzo su saveznici stigli do Strazbura koji se nalazio na granici sa Nemačkom i gde se u nekoliko laboratorija radilo na atomskim istraživanjima. Kada su stigli do Rajne, major Robert Blake je ušao u reku i napunio nekoliko boca vodom. Gudsmit je smatrao da ako Nemci imaju nuklearni reaktor onda bi morali da ga hlade. Zato bi valjalo ispitati vode Rajne. Ukoliko se ta voda koristila za hlađenje nuklearnog reaktora, morala bi pokazati tragove radioaktivnosti. Ako nema reaktora, nema ni radioaktivnosti. Major Blake odmah šalje napunjene boce vodom glavnom štabu Alsosa u Pariz, odakle su avionom transportovane u Vašington. U tom ratnom vihoru, majoru je palo na pamet da se malo našali, pa je jednu bocu napunio odličnim crnim vinom “rusjanom”. Na etiketi je napisao: “Ispitati, takođe, aktivnosti!”
Voda negativna, vino odlično
Kroz desetak dana, iz Štaba generala Grouvsa stigao je šifrovani odgovor koji su specijalci Alsosa lako dešifrovali: “Voda negativna, vino odlično!” U Parizu su se slatko nasmejali i zaključili da im je prijalo. Poslali su im nove boce tog vina.
Istaknuti naučnik Samuel Gudsmit je zbog rata postao obaveštajac, a u njegovom delikatnom poslu po zgarištima Evrope bilo je malo veselih događaja. Uglavnom je na svom neobičnom putu nailazio na tragove nevolje i smrti. Najpotresnije trenutke doživeo je kada je posle oslobođenja Holandije stigao u Hag sa željom da sazna nešto o svojim roditeljima o kojima je poslednji put čuo u martu 1943.
A njegov povratak kući bio je neobičan i tužan. Kada je prišao dvorištu u kome su stajale zidine njegove kuće, parkirao je džip malo podalje kako bi privukao pažnju na sebe. Popeo se na jedan otvor prozora, a zatim se spustio u dečju sobu u kojoj je proveo mnogo bezbrižnih trenutaka, prvo sa svojim igračkama, a zatim sa drugovima. Tu je našao nekoliko razbacanih papira među kojima su bila i svedočanstva koja je tako brižno čuvala njegova slepa majka.
Za trenutak je zastao, zatvorio oči da bi u mislima “video” kuću kakva je izgledala pre tridesetak godina. U sobi je bio njegov radni sto za kojim je pisao domaće zadatke i strastveno vežbao matematiku. Pored stola stajao je regal sa knjigama koje je voleo da čita do kasno u noć. Šta se dogodilo sa tolikim knjigama koje su tu stajale? U jednom uglu nalazio se klavir, iznad njega violina. Šta se sa njima desilo? Tu su ostale i njegove igračke iz detinjstva, lopte, fotografije, udice s kojima je išao na pecanje. U malom vrtu, ispod jednog oraha, nalazila se kućica njegovog psa Reksija sa kojim se u detinjstvu bezbrižno igrao. Sve je žalosno izgledalo. Ostala je samo ruina kao znak da je tu nekada bila kuća.
Dok je stajao na zgarištu gde je nekada bio njegov topli dom, pritiskalo ga je bolno osećanje za izgubljenim roditeljima, rođacima i prijateljima koji su nestali u nacističkim logorima. Bolelo ga je osećanje da je mogao nešto učiniti za svoje roditelje koji su već imali američke vize. Da je malo više požurio, mogao ih je spasiti od nacista. To saznanje sve jače i jače ga je pritiskalo.
Ugušeni u gasnoj komori
I dok je u Hagu tražio podatke o nemačkim uranijumskim radovima, u jednoj prostoriji našao je listu stradalih na kojoj su se nalazila i imena njegovih roditelja. Slepa majka i otac ugušeni su u gasnoj komori. Dogodilo se to na sedamdeseti rođendan njegovog oca. Samiju je taj datum ostao kao najveća rana na srcu koju će poneti sa sobom u grob.
Američki specijalci predvođeni Gudsmitom dobili su zadatak da pohvataju nemačke naučnike koji su radili na atomskom programu. Kada su 15. novembra 1944. ušli u Strazbur nadali su se da će zarobiti Vajczekera. Umesto poznatog naučnika našli su dosta njegovih spisa iz kojih su doznali da su Nemci u zaostatku za Amerikancima najmanje dve godine. U daljem pohodu kroz Nemačku, specijalci Alsosa zarobili su osam naučnika iz Instituta za fiziku i hemiju u Dahlemu kod Berlina, među njima su bili nadaleko poznati profesori Han, Laue, i Vajczeker. Hajzenberg im je umakao u Hajgerlahu, ali se nije dugo skrivao jer su ga pronašli u njegovoj porodičnoj kući u Gornjoj Bavarskoj, kod Urfelda.
Jedan od najtraženijih bio je profesor Oto Han, pronalazač nuklearne fisije koja će, konačno, dovsti do realizacije atomskog oružja. Posle hapšenja odveden je u Englesku gde su bili internirani i ostali nemački naučnici. Gudsmit se čudio zašto zarobljene nemačke naučnike vode u Englesku, a ne u Ameriku. Kada su ih pronašli i javili Centrali u Vašington, tamo jednostavno nisu znali šta da rade s tim ljudima. Oni Americi nisu trebali, jer je Amerika već bila ostvarila svoj atomski projekat. Zarobili su ih samo zato da ne bi pali u ruke Rusima i da od njih Rusi ne bi ništa saznali o njihovim radovima.
Destorica nemačkih naučnika internirani su u dvorcu “Farm Hol” u kome su živeli svoj neobičan život. Za njihovu bezbednost brinuli su se engleski oficiri. Čuvani su u tajnosti, niko do njih nije mogao doći, niko za njih nije ni znao. Oto Han je tada dobio Nobelovu nagradu za nuklearnu fisiju, ali iz Nobelovog komiteta pojma nisu imali gde se on nalazi.
Prekinuti kontakti
Naučnici nisu mogli uspostaviti kontakt ni sa kim, čak ni sa svojim porodicama. Dok su svi koji su ostali u Nemačkoj tada živeli u velikoj bedi, ovi ljudi imali su mir, dobru hranu, mogućnost da se odmaraju i provode vreme u čitanju, slušanju muzike s engleskog radija i u laganim šetnjama u zatvorskom vrtu.
Zatočeni naučnici bili su iznenađeni kada su 6. avgusta 1945. u večernjim časovima čuli vest o bombardovanju Hirošime.
Vest je najteže potresla profesora Hana, čoveka koji je otkrio zlosutnu fisiju i tako otvorio vrata pakla u koji će prvi ući nedužni stanovici Hirošime. Bio je toliko nesrećan da nekoliko noći nije mogao da spava.
