Nemci su vodili veliku trku sa Amerikancima, ali nisu mogli doći do cilja, a glavni razlozi za to su: Hitler je stavljao akcenat na oružja koja se mogu brzo napraviti jer je vodio rat protiv gotovo celog sveta; nemački naučnici su bili duboko podeljeni, neki su želeli da se bomba napravi, a drugi da se ne napravi; u odlučujućim trenucima njihova fabrika za proizvodnju teške vode je dignuta u vazduh; Amerikanci su u mnogo povoljnijim uslovima radili, imali su više sredstava i više motiva jer su ključni ljudi u ovom njihovom projektu bili upravo naučnici koji su morali da beže iz Nemačke.
Selidba u planine
Još pri kraju rata kada je na frontu napravljena velika prekretnica i kada je poraz Nemačke bio neizbežan, Nemci su se nadali da će njihov projekat biti ostvaren. Te 1944. Nemci su prikupili dve tone teške vode, ali su izgubili svaku mogućnost da je dopreme iz Norveške. U želji da atomskom programu udahnu novi podstrek, rukovođenje tim projektom povereno je minhenskom fizičaru Valteru Gerlahu. Najznačajniji radovi nemačkog programa odvijali su se u velikoj tajnosti u jednom bunkeru koji se nalazio u Berlinskom institutu za fiziku. Iznad njega su svakodnevno nebom parali saveznički avioni i smenjivali se teški napadi iz vazduha. Zbog toga su Nemci rešili da se presele negde u planine, u skrovite šume, da dovrše posao.
Operacija preseljenja vršena je u najvećoj tajnosti kako bi se proizvodnja fisionog uranijuma svakodnevno povećavala. Neki uređaji prebačeni su u planine na jug Nemačke, a drugi u gradić Ehingen, u zgradu jedne fabrike piva. Do zla boga uporni i tvrdoglavi, pokušavaju da urade nešto što liči na utopiju. Poslednji ostatak nemačkog atomskog projekta skriven je u blizini gradića Hajzengena, i dvorca pruske vladarske kuće – Hohenzolerna. Poznato izletiše Hajgerlahukrašeno je ružama, jorgovanom i drugim cvećem i neodoljivo privlači prolaznike i izletnike. Ali, u proleće 1945. godine, u sumorno nemačko proleće, tu nema ni prolaznika, ni izletnika, a ako i naiđe neki slučajni prolaznik, on i ne sluti da se tu krije neka tajna: u jednom u pećinu usečenom bunkeru, čiji je ulaz maskiran bujnom travom, gustim ružama i jorgovanom, skriven je poslednji uranijumski reaktor.
U traženju najpogodnijeg mesta za poslednji pokušaj nemogućeg, minhenski profesor Valter Gerlah pred sami kraj rata setio se romantičnog gradića Hajgerlaha smeštenog na dve strme stene, pokraj reke Ejah, u koji je tokom onih lepih godina kao mlad docent često svraćao u proleće dok su bujno cvetali jorgovani i ruže. Tu se u stenama još uvek nalazila jedna neobična gostionica romantičnog imena Kod labuda. Od vlasnika gostionice iznajmili su podrum u kome su napravili skriveni bunker, gde su u februaru 1945. doneli potreban materijal i uređaj za nuklearni reaktor.
Kraj neizbežan
U poslednjoj, moglo bi se reći, utopističkoj fazi nemačkog atomskog projekta rade uglavnom mladi naučnici: Verner Hajzenberg, Erih Fišer, Peter Jensen, Fric Bop, Oskar Riter, Karl Fric… Posao kojim se oni bave u proleće 1945. je bez ikakvog izgleda na uspeh. Poraz Nemačke je na vidiku, katastrofa je neizbežna. Tvrdoglava upornost još uvek vuče Nemce iako oni znaju da je kraj blizu i da od tog projekta neće biti ništa. U bunkeru imaju reaktor sa tonu i po uranijuma koji je u 690 kocaka smešten u podjednakim razmacima, i specijalni rezervoar sa tonu i po teške vode. Reaktor je visok gotovo dva metra sa promerom od 150 centimetara. Okružen je slojevima grafitnih blokova od oko 10 tona! Sve je to potopljeno u aluminijumski kotao sa običnom vodom. U unutrašnjosti reaktora nalazi se neutronski izvor, a na više mesta postavljeni su uređaji za merenje lančane reakcije. Rezultati su dvostruko povoljniji od onih u berlinskom bunkeru. Jedan neutron iz izvora u konačnim efektu daje šest novih, ali se lančana reakcija ne odvija sama po sebi. Analize pokazuju da bi se povećanjem promera i visine reaktora za oko 15 odsto mogla ostvariti lančana reakcija. Za to povećanje potreban je dodatni materijal – uranijum i teška voda.
Možda bi se to moglo obezbediti, ali u aprilu 1945. sve je već prekasno.
Kada je profesor Nils Bor iz Danske pobegao u Ameriku i ispričao šta mu je Hajzenberg rekao u oktobru 1941, u Vašingtonu je odmah upaljeno crveno svetlo: Amerikanci su čvrsto rešili da proniknu u tajne nemačkog atomskog projekta. Zbog toga su u jesen 1943. godine formirali specijalnu obaveštajnu jedinicu koja se spustila u Evropu sa prvim savezničkim trupama. Jedno tajno odeljenje dobilo je naziv “Alsos”, a njegov komandant bio je pukovnik Boris Paš. U obaveštajnoj grupi istaknuto mesto pripalo je eksperimentalnom fizičaru Samuelu Gudsmitu, poreklom iz Holandije koji je u Americi živeo od 1927. godine, a svetsku slavu stekao je otkrićem takozvanog spina (obrtanja elektrona oko svoje ose). Govorio je odlično engleski, francuski i nemački jezik.
Nemačka pred porazom
Hajgerlah je mesto kao iz bajke. Udaljen je petnaestak kilometara od Ehigena odakle su nemački naučnici svakog jutra dolazili biciklima da bi radili u tom neobičnom bunkeru koji je iznutra bio osvetljen sa nekoliko sijalica. Među desetak mladih fizičara koji su tu okupili, prva zvezda je jedna takođe mlad čovek, ali odavno poznat u svetu, Varner Hajzenberg, koga Amerikanci tako silno žele da pronađu. A taj neobičan čovek koji je poput Ajnštajna, Telera i Openhajmera, tako strasno voleo muziku, svakodnevno je u jednoj baroknoj crkvi u blizini bunkera na orguljama svirao Bahove fuge. Dok je uživao zanesen u tonovima koji su se kao nevidljivi zvuci širili kroz odaje crkve i milovali njene zidove, Hajzenberg je u mislima imao sliku atomskog reaktora u kome je trebalo da “poteče” lančana reakcija.
